Predkorak za završnu fazu 1Foto: FoNet/ Predsedništvo Instagram

Takva je, recimo, bila misija kapetana Davida Albale pre posete srpske vojne misije Vašingtonu 1917, ili misija Vladimira Velebita 1951. pre sklapanja Sporazuma o programu američko-jugoslovenske uzajamne vojne pomoći.

Srbija je približavanje američkoj administraciji izvela preko njene bliskoistočne spoljnopolitičke dimenzije.

To je u neku ruku, neočekivano, imajući u vidu da geografski ne pripada tom regionu, već da bi evropski pravac bio prirodniji izbor. Ali, sa druge strane, problem koji se postavio između Srbije i SAD, ima više sličnosti sa bliskoistočnim tipom sukoba, nego s bilo kojim drugim.

U pitanju su analogije koje kompleks odnosa arapskih država, Palestine, Izraela i SAD u postizanju mirovnih sporazuma uz istovremeno rešavanje teritorijalnih sporova, imaju sa odnosima Srbije i Kosova i mogu eventualno da se primene u njihovim budućim pregovorima.

Američka konfrontacija prema Srbiji tokom 90-ih ne može dobro da se razume bez uzimanja u obzir njene bliskoistočne dimenzije.

Profesor Gordon Bardoš navodi da veliki deo američke politike na Balkanu predstavlja nasleđe iz 90-ih, kada su predsednik Klinton i potpredsednik Al Gor odlučili da podrže „muslimansku stvar“ na Balkanu, računajući da će tako da poboljšaju američku poziciju u islamskom svetu.

Osim ovoga, putovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Vašington ima nekih analogija sa odlukom egipatskog predsednika Sadata da u strategiji povratka Sinaja posle 1973. ne dozvoli da SAD budu ekskluzivni saveznik Izraelu, nego da jedan deo tih simpatija dobije i Egipat.

Drugim rečima, da američka politika ne vodi računa i ne štiti samo one koji su suprotstavljeni Srbiji uoči najavljene „završnice“ u normalizaciji odnosa s Prištinom.

Ovaj izbor nosi sa sobom određene opasnosti i konfliktni potencijal, ali ne toliki koliko bi bio u slučaju opredeljenja za američku politiku u njenoj ruskoj ili kineskoj dimenziji.

Nedavna analiza odnosa SAD i Srbije urađena za američki Kongres, navodi da SAD trenutno smatraju Srbiju relativno stabilnom i pored problema koje ima sa susedima i Kosovom, zabrinutosti zbog njenog ispunjavanja normi demokratske vladavine i želje da balansira između vlastite, proklamovane orijentacije ka zapadu i istorijskih veza s Rusijom.

Pored toga, SAD vide Srbiju kao važan deo geopolitičkog nadmetanja između Rusije, a sada i Kine, sa zapadom, pošto SAD svoje interese oblikuju pretnjom koja dolazi sa Balkana.

Stejt department ocenjuje da „Srbija zauzima ključnu stratešku poziciju na Balkanu, na društvenoj, političkoj i geografskoj raskrsnici istočne i zapadne Evrope“. SAD svoju politiku prema Srbiji, prema ocenama Stejt departmenta, zasnivaju na „produbljivanju saradnje“ koja je zasnovana na „obostranim interesima“ i „poštovanju“.

Ali, to ne znači da SAD smatraju Srbiju „balkanskim hegemonom“ i da žele da ona to bude.

U ovom trenutku SAD smatraju da nema nikoga ko bi započeo novi rat na Balkanu. Balkan je mesto gde se susreću tri velike sile: Rusija, Turska i vodeća evropska sila (Nemačka ili Francuska), pa se svaki čisto balkanski rat razvija u dublji i širi sukob. Nezainteresovanost za Balkan menja se u trenutku kada jedna sila koju podržava jedna od velikih sila, pokušava da nametne svoju volju regionu i pretvori se tako u „balkanskog hegemona“.

SAD su trenutno surogat za Evropu, ali na Balkanu mogu da podnesu više haosa nego što to mogu Evropljani. SAD imaju više opcija, tako da su rizici za „balkanskog hegemona“ daleko veći, jer ne znaju šta će SAD da učine.

Dok se SAD razračunavaju sa Evropom, odnosno „starom Evropom“, one žele da učvrste svoje pozicije u „novoj Evropi“, na evropskom istoku i jugoistoku. Posao na istoku je završen, ali je jugoistok ostao.

Stručnjak Vudro Vilson centra koji se decenijama bavi Balkanom, Ros DŽonson, u nedavnoj analizi „srpskih interesa u nezavisnom Kosovu“, navodi da su „nefunkcionalna vlast u Bosni i Hercegovini i problematični odnosi Srbije i Kosova“ glavni izvori nestabilnost na Balkanu.

Džonson smatra da Beograd treba da okonča svoju „kampanju da isključi Kosovo iz međunarodnih organizacija“ uz „shvatanje da je članstvo Kosova u UN specijalni slučaj koji zahteva izmenu ruske politike“.

„Kosovski mit“ treba da se prepusti istoričarima, a Beograd treba da se fokusira na „interese Srba u nezavisnom Kosovu“, predlaže Džonson.

Amerika ima veliko iskustvo u pomirenju sa zemljama s kojima je bila u vojnom i političkom sukobu i zemljama koje je bombardovala. Srbija je tu u klubu s Nemačkom, Japanom, Korejom, Vijetnamom.

Osim toga, Srbija je poslednja Americi „antagonizovana zemlja“ kojoj američki predsednici nisu posvetili nikakvu pažnju.

Obama je to učinio s Kubom i Vijetnamom, a predsednik Tramp sa Severnom Korejom i pre neki dan s „talibanima“. Srbija, kao evropska zemlja, očekuje da dobije istu vrstu američke pažnje koja bi kulminirala posetom američkog predsednika Beogradu.

Dok Beograd može da posetu vidi kao uslov za sporazum, Vašington može da gleda sasvim drugačije – da sporazum vidi kao uslov za posetu.

Snažnije američko angažovanje počelo je od 2018. i pisma koje je američki predsednik Donald Tramp uputio predsednicima Srbije i Kosova.

U njemu je istakao da je sporazum „na dohvat ruke“ i ukazao im da „ulaze u završnu fazu postizanja sporazuma s Kosovom koji će doneti dugo željeni mir u regionu“, opominjući ih da bi bila „ogromna šteta da se propusti ova jedinstvena prilika za mir, bezbednost i ekonomski rast“.

Od tada su odnosi SAD prema Srbiji za nijansu je srdačniji, nego što je to bio ranije. Ima više osmeha i treptanja trepavicama. U isto vreme, Srbija je ojačala diplomatske napore u blokiranju članstva Kosova u međunarodnim organizacijama i za 18 država smanjila broj onih koje su priznale Kosovo.

Ali to nije suštinski promenilo cilj američke politike prema Srbiji koji je američki specijalni izaslanik za Balkan, Metju Palmer, više puta javno saopštio.

Taj cilj je priznanje Kosova od strane Srbije, odnosno uzajamno priznanje kao dve nezavisne države. To ne znači da je to neposredan cilj koji mora da se jednokratno ispuni, nego do njega može da se dođe u određenoj vremenskoj perspektivi i preko više poteza.

Prošle nedelje u Vašingtonu su se međusobno sreli svi koji su uključeni u postizanje sporazuma Beograda i Prištine: Vučić, Tači, Pompeo, O Brajen, Kušner, Grenel i Palmer.

Verovatno je da su se svi upoznali s „mapom puta“ u narednim koracima u pregovorima.

Iako je posrednik za Kosovo i aktuelni vršilac dužnosti direktora američkih obaveštajnih službi Ričard Grenel, demantovao da su SAD postavile rok za postizanje „konačnog sporazuma“, što nije na liniji vremenskih odrednica iz pisma predsednika Trampa, oni koji se u administraciji bave Kosovom, očekuju da bi do ovogodišnje Konvencije Republikanske stranke, 17. avgusta, trebalo da se utanači neka vrsta sporazuma Beograda i Prištine.

Ako osmesi i treptanje ne daju rezultat, Amerikanci se neće ustezati da uvedu sankcije, kao što to rado čine u vreme Trampove vladavine.

SAD svoju politiku danas više ostvaruju na bilateralnoj, nego na multilateralnoj osnovi, ali značaj NATO i EU nije umanjen, ni odbačen. Danijel Server, recimo, smatra da NATO treba da se usmeri ka Srbiji, upravo zbog njene „strateške neodređenosti“ koja se podrazumeva u opredeljenju Srbije za „vojnu neutralnost“.

Srbija ima još prostora za unapređenje svojih odnosa sa SAD. Brojne su nepročitane stranice iz prošlosti. Gledajući u istorijskoj perspektivi, Srbija je propustila tri decenije da uspostavi kontinuitet sa takozvanom „Kenanovom linijom“ američke diplomatije koja je najbliža i principijelno najotvorenija za Srbiju, čak i iz vremena bivše Jugoslavije.

DŽordž Kenan je nesumnjivo najveći američki spoljnopolitički um druge polovine 20. veka. On je „otac“ hladnog rata i „strategije obuzdavanja“ Sovjetskog Saveza, koju je video isključivo kao „ideološko suprotstavljanje“ dva svetska bloka, a ne kao vojno nadmetanje, što su želeli do tada njegovi bliski prijatelji, državni sekretar Din Ačison i Kenanov naslednik Pol Nici. Oni su uveli svet u nuklearnu trku u naoružanju, čemu se Kenan oštro protivio. Kenan je i idejni tvorac CIA.

Ali, on je bio taj koji je formulisao prijateljsku politiku „kapitalističke Amerike“ prema „komunističkoj Jugoslaviji“ nezavisnoj od Sovjetskog Saveza, da bi na predlog predsednika Kenedija bio u njoj i ambasador od 1961 – 1963. Bio je poznat po tome što je svoje saradnike i diplomate u ambasadi motivisao da što bliže upoznaju zemlju u kojoj se nalaze.

Najistaknutiji od njih bili su kasniji ambasador u Jugoslaviji i državni sekretar SAD Lorens Iglberger, dvostruki savetnik za nacionalnu bezbednost general Brent Skoukroft, tvorac američke javne diplomatije Volter Roberts i istaknuti američki diplomata Milton Iosi.

Kenan je redovno posećivao Beograd i davao svoje preporuke američkoj diplomatiji. Krajem 70-ih uvideo je da Tito predstavlja smetnju političkim procesima u zemlji i smatrao da bi Marko Nikezić trebalo da ga zameni na čelu Jugoslavije.

1. Srbija se suočava sa izazovom ideološkog objedinjavanja svog spoljnopolitičkog nasleđa, koji ima tendenciju ka stvaranju ponovnog rascepa na linijama Drugog svetskog rata. Kenan može da se smatra simbiozom dva nasleđa. Upravo je Volter Roberts 1973. objavio knjigu „Tito, Mihailović i saveznici 1941­-1945“ u kojoj je demistifikovao odnose saveznika prema pokretima otpora u Jugoslaviji. Roberts je preminuo 2014. u 98. godini. Poživeo je taman toliko dugo da vidi kako je dve godine ranije u Beogradu objavljena njegova knjiga bez njegove dozvole.

Ovoj liniji pripada, ali na drugi način, najslavniji američki diplomata Henri Kisindžer. Kisindžer i Skoukroft (koji mu je bio zamenik kao savetniku za nacionalnu bezbednost u Niksonovoj administraciji), iako u poodmaklim godinama, još uvek su aktivni. Sada su verovatno poslednji momenti kada bi Srbija mogla da se preko njih poveže sa bogatim i snažnim nasleđem koje su oni ostavili u američkoj politici i diplomatiji, kada to već nije učinila mnogo ranije.

A svakako da ih sretne neko od srpskih zvaničnika.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.