Preplitanje „banditskih“ i „profesorskih“ ideja

„Savić je autor koji je, kako je to književna kritika odavno ustanovila, pisac koji se permanentno menjao. On je, u tim menama, postao paradigma srpske proze druge polovine 20. i prve polovine 21. veka. Uobičajeno je baviti se akademskom ili impresionističkom analizom književnog teksta, ali nije retkost, ni u svetskoj ni u srpskoj literaturi, sakupiti tekstove u kojima je i piscu dato pravo da govori o svom radu, svojoj spisateljskoj radionici, autopoetici, pa i o drugim fenomenima koji nužno prate literaturu“, objašnjava dr Ana Stišović Milovanović, koja je priredila ovu knjigu.

„U knjigu izabranih intervjua ušli su razgovori od 1970. do 2020. Dug vremenski period, koji odlično pokazuje i Savićeve poetičke mene, koliko i različita lica literature i društva u tom periodu. Intervjui se najviše tiču njegovog književnog dela, ali i mnogih drugih tema, koje su i danas aktuelne, nezaobilazne: kakav je odnos literature i stvarnosti, koju ulogu ima intelektualac u društvenim zbivanjima, kako se istorijska građa transponuje u književno delo… Tu su priče o posleratnom odrastanju u Raški i Novom Pazaru, kad se žudelo jednako i za hlebom i za slobodom, kao za knjigom ili velikim svetom. Zatim, povest o uzbudljivim šezdesetosmaškim vremenima osvajanja slobode, dobu crne proze, o cenzuri, disidentstvu, o razlozima vraćanja Ninove nagrade, o uredničkim poslovima i danima diplomatske službe“, napominje ona.

Za neobičan naziv knjige – Bandit i profesor, postoji objašnjenje. Termini su preuzeti iz Savićevog autopoetičkog instrumentarija.

U vreme crne ili stvarnosne proze, kad nastaju Bugarska baraka ili Mladići iz Raške, pisac govori o sebi kao o banditu u literaturi, onom koji smatra da literatura nastaje iz stvarnosti, doživljenog i iskustvenog, te da ima snagu da stvarnost oblikuje i menja.

Docnije, Savić radije govori o profesorskoj literaturi, onakvoj kakvu pišu Eko ili Pavić – književnosti koja se oslanja na već napisano, na arhetipske, intertekstualne veze, na znanje i iskustvo borhesovske Vavilonske biblioteke.

„Zanimljivo je da, u analizi celokupnog Savićevog književnog dela, kojim se već dugo bavim – primećujem da se ta banditska i profesorska ideja zapravo ne odriču jedna druge, da se na jedan izanredan način prepliću. I zato, knjiga ne nosi naslov Bandit ili profesor, već Bandit i profesor“.

Tematske celine u knjizi (Biografija, Književna dela, Književni poslovi i Zavičaj) izdvojile su se, nametnule, u skladu sa sadržajima intervjua.

Sa Savićem su razgovore vodili brojni, najuticajniji novinari književnih ili dnevnih listova i nedeljnika, uglavnom onih koji su slovili za slobodne, ili su slobodu osvajali.

Danilo Kiš je kazao da su intervjui zapravo dvostruki eseji, jer pripadaju podjednako i onima koji pitaju i onima koji odgovaraju.

Od helenskih dijaloga do danas, razgovor je forma kojom se živo i precizno dolazi do suštine razmatranog fenomena.

„Draž dokumentarnosti je u tome, što o svemu govori neko, ko je i svedok i učesnik tih događaja. Verujem da će knjiga biti zanimljivo štivo za sve one, kojima su važne priče o turbulentnom i uzbudljivom kulturnom i književnom životu za prethodnih 50 godina, ali je i nezaobilazna građa za sve koji se budu bavili akademskim proučavanjem književnog opusa ovog pisca“, ukazuje Ana Stišović Milovanović.