Republika slobodnih duhova

Jedna čitava generacija mladih pesnika i filozofa odlučila je da svet promišlja na novi način. Vodeći umovi tog vremena – među njima braća Šlegel sa svojim suprugama, filozof Šeling i pesnik Novalis – susretali su se u turingenškom univerzitetskom gradu na reci Sale, da bi podigli republiku slobodnih duhova.

Oni nisu doveli samo društvenu tradiciju u pitanje, već su svojim pogledom na individuu i prirodu istovremeno revolucionisali stvarnost.

Sa pripovedačkom dinamikom i koloritom, Peter Nojman, docent filozofije na univerzitetu u Jeni, u svojoj knjizi Jena 1800. Republika slobodnih duhova (Siedler Verlag, Minhen 2018) govori o toj neuobičajenoj komuni mislilaca, koja nije pripremila ništa manje do duhovni prodor u modernu.

Koordinate čini Šilerov juriš na Univerzitet u Jeni, šest nedelja pre juriša na Bastilju u Parizu i Napoleonov juriš na trupe koje su bile stacionirane kod Jene.

Osnovni protagonisti u uzupčanim životnim scenarijima su, na prvom mestu, braća Šlegel, Vilhelm i Fridrih, njihova pratnja, Karoline Bemer i Dorotee Fajt, koji u jednoj otvorenoj životnoj zajednici pokazuju svakodnevni život, čiji visoko-leteći život misli, nema nikakav odgovor na životnu praksu.

Mlada generacija stavlja mali univerzitetski grad na probu, time što slobodni duhovi sada formulišu svoju životnu komunu na nov način.

Šta u ovom kontekstu znači slobodnu?

Karoline, najzad razvedena od Šlegela da bi se udala za Šelinga, rođena je 1763, odnosno bila je najstarija.

Njen rival je Dorotea Brendel, kći Mozesa Mendelsona, razvedena Fajt, da bi najzad bila udata za Fridriha Šlegela, koji je bio samo jednu godinu mlađi.

Autor opisuje svakodnevne okolnosti i momente u kojima su nastajali književna i filozofska dela.

Pri ovome su digresije na Helderlina, Šelinga, Hegela u Tibingenu i anticipiranje berlinskog vremena Augusta Vilhelma Šlegela, tehnika tog pregleda.

Takve digresivne epizode delimično opterećuju lektiru, te se čitalac mora oprezno orijentisati u vremenskim koordinatama između prošlosti i sadašnjosti.

Jedno od sećanja na godinu 1799. čitaoca čini opitnim za vreme u Drezdenu, kao praktični pokazatelj kako simfilozofiranje može da funkcioniše.

Simfilozofiju (Symphilosophie) treba razumeti kao interdisciplinarnu metafilozofiju o tekstovima filozofije i drugih nauka.

Ona je svesna sopstvene intertekstualnosti i kontekstualnosti.

Vid je unutrašnjeg strujanja i dodirivanja duhova i ujedno paradigma ranoromantičarske teorije o nauci. Simfilozofija je čežnja za neizrecivim Apsolutnim i neki vid produžetka Platonove Gozbe.

Novalis u fragmentu Polenov prah kaže: „Mi sanjamo o putovanju kroz svemir, nije li svemir u nama“?

Istorija je Jevanđelje, a Novalis njen propovednik.

Oko 1800. godine naveliko se mislilo.

Sa Kantom je sunce izišlo, sa Fihteom je zapravo postalo vrlo svetlo, Šeling je pak sa estetskim nazorima položio završni kamen filozofije.

Jedan ovakav nacrt problema ne može ostati bez trvenja, napose ako mišljenje treba ničim da počne.

Smelost slobode je bila u tibingenškoj varijanti Sloboda i um, prožeta Kantovim klasicističkim diktumom Sapere aude.

Želelo se izvan Kantovih granica, ali je filozofija ipak ostala u granicama koje je sama sebi položila.

Gospođa Žermena de Stal je prikupljajući matrijal za svoju slavnu knjigu De l’Allemagne, dobila od Fihtea jedan petnaestominutni uvod u Kanta.

Ova je videla nemačku literaturu i filozofiju u provcatu, našavši u starijem Šlegelu svog mudrog savetnika.

Ono što je u Vajmaru inicirala generacija očeva – Lesing, Mendelson, Viland, dislociralo se na filozofiju i na književnost.

U Jeni je krug oko Ateneuma i organa za recenzije Allgemeinen Literatur-Zeitung (Opšte književne novine) bio jezgro oko koga su se slobodni duhovi okupljali.

„Jena je bila Silikonska dolina 18. stoleća“, veli autor Peter Nojman.

Knjiga Petera Nojmana je fascinirajuća panorama ideja simfilozofije, slobodnih duhova osvetljenih na fonu političkih preloma oko 1800. godine u Evropi.

Čita se sa lakoćom i intelektualnim dobitkom, jer je napisana stilom poletne naracije, za čije razumevanje nije potreban glomazni referencijalni aparat.

Nojmanova knjiga je živopisna freska Jene oko 1800. godine i dragoceni doprinos razumevanju duha vremena koje je izrodilo takve gorostase intelekta, kako u književnosti, tako i u filozofiji.