U brojnim predizbornim nastupima predsednik Vlade Srbije Vojisav Koštunica izjavljuje: „Kosovo je Srbija i mi nikada nećemo dati Kosovo.“ U svojim fiksiranim predizbornim izjavama još su ratoborniji predstavnici radikala: Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Po starom običaju političari SPS su najratoborniji; u navodnoj odbrani interesa Srbije njihov predsednik (danas Ivica Dačić) mora uvek da bude prvi. Oni izjavljuju: ako SB UN pokuša da Srbiji silom nametne rešenje o „uslovno nezavisnom Kosovu“, tada će njihove partije stati na čelo srpskog naroda i vojno braniti Kosovo. Presednik Srbije Boris Tadić, kao umereniji političar, uglavnom iz predizbornih razloga zagovara ideju: „Kosovo je Srbija“, s tim što dopušta i mogućnost gubitka Kosova ako na to rešenje Srbiju prisile velike sile. Ipak, on odbacuje mogućnost ponovnog rata sa NATO, posebno kada je Srbija ušla u Partnerstvo za mir.
Političari sa manjim izbornim rejtingom (Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Goran Svilanović, Vladan Batić, Žarko Korać, Mlađan Dinkić itd.) analiziraju nastalo poratno stanje i već ostvarenu kosovsku samoupravu, te daleko objektivnije sagledavaju realnost. Oni uzimaju u obzir ratom ostvareno razorno psihološko zagađenje i nemogućnost inkorporiranja dva miliona frustriranih Albanaca u državu Srbiju tako da ona ostane stabilna i funkcionalna zajednica koju bi prihvatila EU. Oni ukazuju da tada sleduju zahtevi Albanaca sa juga Srbije za povezivanjem sa kosovskom autonomijom. Isto tako, oni shvataju male civilizacijske i ekonomske potencijale Kosova, veliku opasnost za Srbiju od demografske eksplozije albanske populacije, a posebno njihovu spremnost na brutalna razračunavanja sa srpskim življem Kosova. U svojim političkim izjavama oni ističu za Srbiju nepovoljne stavove Kontakt grupe i Krizne grupe, a posebno stavove visokopozicioniranih političara velikih sila kao i političara UN i EU.
U ovim okolnostima prirodno je da ljudi postave političarima za njih egzistencijalno važna pitanja i da na njih traže jasne odgovore. Na primer: u kojoj su meri kategorički postavljeni ekstremni ciljevi srpskih političara u vezi s Kosovom logični i realni; da li njima treba da se prikloni ceo srpski narod? Da li iza njih stoji i realnost koja Srbiji omogućava bolju budućnost?
Kod izbora društvenih ciljeva suština je proveriti troškove koje će morati da plati Srbija za njihovu realizaciju, kao i verovatnoću njihovog ostvarenja u praksi. Bez ovih informacija izabrani ciljevi gube praktični smisao i značaj. Oni mogu da se zloupotrebe za političke potrebe ljudi na vlasti i to treba javno pokazati kako bi se izbeglo novo veliko zlo. Svi ciljevi koji se nalaze u prostorno-vremenskom horizontu Srbije imaju šansu da postanu realnost; ciljevi izvan ovog horizonta su nerealni i u svemu rizični.
Korišćenjem ideja sistemskog prilaza otvara se mogućnost ispitivanja budućnosti Srbije preko dizajniranja pojedinih solucija (ravnotežnih i neravnotežnih) uz merenje njihove utilitarnosti. Ovakvim postupkom može se utvrditi da li neki ciljevi zahtevaju velike troškove koje će u budućnosti morati da plati narod Srbije. Može se konstatovati da li oni povećavaju ili smanjuju efektivnost državnog sistema i šta tada Srbija realno dobija. Posebno je važno utvrditi kakva je verovatnoća ostvarenja ovih ideja u praksi. Racionalni odgovori na ova pitanja uputiće političare iz Srbije da razmisle pri izboru svojih ciljeva. Njihovo emotivno određenje može predstavljati jako opasan izbor nečeg što je nerealno (a poželjno). Ako se ciljevi vežu za individualne želje i interese ljudi na vlasti (a to rade vodeći srpski političari iz redova DSS, SRS, SPS), a ignorišu ciljevi njihovih oponenata (albanske zajednice Kosova), kada se ignorišu realno mogući ciljevi Srbije i egzistencijalno ugroženog srpskog naroda, a posebno ciljevi UN i EU, tada je Srbija usmerena ka regresu; ako se nerazum nastavi, usmerena je i ka sigurnoj novoj katastrofi.
Da bi se utvrdio prostorno – vremenski horizont, neophodno je analizirati brojne uticajne faktore, ali je najvažnije proceniti stabilnost novog državnog sistema koji bi nastao ako bi se planirana solucija Vlade Srbije mogla da realizuje u praksi. Stabilnost, odnosno, nestabilnost, imaju presudan uticaj na sposobnost države da opstane i da se razvija. Zato je od presudnog značaja analizirati najvažnije činjenice od kojih zavisi stanje stabilnosti Srbije i njeno buduće usmerenje. Na osnovu ovih činjenica moguće je izdvojiti hipoteze koje pokazuju moguću uspešnu budućnost Srbije i realizovati upravljanje koje vodi ka takvim solucijama. Srbija, u čijem bi se sastavu nalazilo Kosovo, predstavljala bi sigurno nestabilan državni sistem. Ovakva društva obavezno regrediraju i u kriznoj tački skokovito prelaze na niži nivo efektivnosti; zato je nesmisleno njihovo postojanje. To bi bila nova katastrofa Srbije i nastavak daljeg uništavanja njenog već teško oštećenog političkog, privrednog, ekonomskog, socijalnog i integrativnog tkiva.
Kada saznaju ove činjenice, vodeći političari Srbije i albanske zajednice Kosova neće birati nesuvisle društvene ciljeve koji vode njihove narode u regres i novu katasrofu. Savremena politička shvatanja (ideje postmodernista) pokazuju ljudima da je u svekoliko povezanom globalizovanom svetu pojam nezavisnost iluzija; to je hiperrealnost koja objektivno ne postoji jer nju proizvode ljudi na vlasti za svoje sebične potrebe. Za ovu ideju žrtvuju se životi njihovih naroda i velika materijalna dobra, a korist izvlače samo ljudi na vlasti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.