Sa četiri lista

Verovanje da detelina sa četiri lista donosi sreću onom ko je pronađe, potiče verovatno iz najstarijih vremena kada su ljudi živeli u stočarskim zajednicama. Čuvajući stoku čobani su pretraživali nepregledne površine a onaj ko pronađe ovu veliku retkost, mali struk deteline sa četiri lista, smatrao se srećnom osobom, jer je on došao do nečega čega ima vrlo malo. Taj stručak se otkine i pokaže onima oko sebe, koji treba da budu svedoci i garanti buduće sreće. Posle nekog vremena otkinuta biljka se osuši, i preostaje da se čuva kao presovani komad koji će u sledećoj alotropskoj modifikaciji da se razleti kao suvi prah. Baš kao i obećana i najavljena sreća. Svemu ovome uprkos, verovanje da detelina sa četiri lista donosi sreću, opstala je do danas. Pogotovu za urbanu populaciju koja je izgubila svaku vezu sa krajem iz koga su krenuli njihovi preci. Nema više pašnjaka pod detelinom. Tu i tamo ima nekih površina koje se zovu parkovske ili zelene ali je zabranjeno da se ide po njima. To dalje znači da nema mogućnosti da neko svoju sreću pronađe u tom gradu.
Pre pet godina moja kćerka je sa izleta na Avalu donela kući detelinu sa četiri lista. Mislim da se kao ispresovani eksponat još uvek negde nalazi među njenim stvarima. Pokazivala je svima po kući i detaljno opisivala situaciju koja je prethodila samoj opažajnoj sekvenci. Sledeće godine moj sin je sa svojim društvom išao na dvodnevni izlet na Rajac. Pedesetak kilometara južno od Beograda. Po povratku kući svima je pokazao sveže ispresovani struk deteline sa četiri lista. Ispričao je kako se desilo to, da u nepreglednoj travnatoj površini on zapazi taj mali četvorolisni detalj. Svoj pronalazak je, tamo na planini, objavio ushićenim vikanjem i dranjem, što je izgleda delovalo i na ostale članove ove izletničke šetnje. Jer samo petnaestak minuta iza toga, njegova drugarica je takođe pronašla detelinu sa četiri lista, da bi nešto kasnije i vođa te male ekipe pronašao svoj primerak deteline sa četiri lista.
Pre godinu dana, moj kolega sa posla, otišao je iz porodičnih razloga, preko vikenda, u neko selo, tu negde oko Beograda. U ponedeljak se spektakularno pojavio i svima pokazao svoj trofej – dva stručka deteline sa četiri lista. Kaže, kako je jednim pogledom; on podvlači – samo jednim pogledom, opazio dva znaka iznenadne sreće. Jasno je da to nije obični znak. To je super znak, to je znak na kvadrat, to je najava sreće višeg reda. To je zapravo sreća na četvrti stepen. Svi su dolazili da vide to čudo do koga je on došao samo jednim pogledom. Naravno da je bilo i zavidljivaca koji su hteli da kažu da pojam sreće ne može da se umnožava tek tako. Citirali su i davnog pesnika koji je rekao: sreća je lepa samo dok se čeka i dok od sebe nagoveštaj da.
Pre mesec dana, moja žena i ja, krenuli smo automobilom do prijatelja koji su se uselili u novi stan na Košutnjaku, nekadašnjem izletištu Beograđana. Posle par bezuspešnih pokušaja da na osnovu adrese pronađemo njihovu zgradu, odlučio sam da primenim oprobanu tehniku – raspitivanje kod lokalnog stanovništva. Zaustavio sam auto u travi pored puta i prešao preko do kafanice. Jedan kelner, drugi, treći posetilac. Najzad je jedan gost ustao i kvalifikovano objasnio gde je ta kuća i kako se do nje dolazi. Ulazim u auto, stavljam ključ u bravu, ali tada okrećem glavu i vidim ženu koja bez reči sa smeškom drži u ruci dva stručka deteline sa četiri lista. Kaže da je otvorila vrata od automobila i pred njom, tu dole u travi pred nogama videla je – to. Detelinu sa četiri lista. Ovolika najava sreće prosto me je ubila. Verovao sam da je to znak Sudbine. To mora da je novonastala prirodna kombinacija u nekakvoj genetskoj detelinari. Ipak od ovolike sreće izgleda da nećemo ostati živi i zdravi. Šta ako sve ovo i nije prirodni proces. On ovoga trenutka ima sve elemente neprirodne situacije. Gde kod staneš – sreća. Ode čovek na selo – i nađe sreću. I to ne jednu – nego dve. Parkira auto i nađe sreću.