Sećanje je sugestivnost trajanja 1Foto: Rijksmuseum, Amsterdam

Svaki snimak je zaodenut u jedan jedini trenutak i sveden na leš tog trenutka.

Bez obzira pod kojim je okolnostima slika napravljena na njoj je poverena istina svima i nikome, nostalgija čuva uspomenu u kojoj vreme ide bez kazaljki.

Na fotografiji nije zabeležen neki drugi svet već čvrsta neumoljiva stabilna stvarnost.

Perpetuum stabilite.

Večna žudnja za spasvanjem od zaborava.

Avaj!

Vreme iznenađuje onim što jeste i onim što nije.

U stereotipima prava zagonetka jednog lika je ono vidljivo poput kvadratnog korena izvučenog iz samog sebe.

Mogao bi da govorim o fantastici, o natprirodnom pokušaju da se u san unese neka imaginarna kamera, i njom da snimamo ono što sanjamo.

Snimiti taj svet što jedino možemo da ga vidimo u snu.

Snimiti mrtve koje smo voleli i koje susrećemo u snu.

Snimiti budućnost koje ne možemo da se setimo.

Filozofija, psihologija i religija takav fantazmagorični privid ne smatraju mogućim…

Ali jedino poezija može da ga dodirne. Taj svet u kome jesmo, a nema nas.

U Krakovu 1982. godine posetili smo pesnikinju Vislavu Šimborsku Živko, Čingo i ja…

Čingo, taj astralni oleandar makedonske književnosti recitovao je pred Vislavom na svom zimzelenom jeziku njenu pesmu Vermer.

Na srpskom u prevodu Biserke Rajčić ona glasi:

Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju

U naslikanoj tišini i Usredsređenosti

Iz dana u dan sipa

Mleko iz bokala u činiju

Svet ne zaslužuje

Smak sveta.

U Vislavinoj pesmi, i na Vermerovoj slici, vreme je zadržano u beskrajnom trajanju.

Predosećam da postoje u zaostavštii Čingovoj fotografije snimljene u Vislavinom stanu sa mnogo uramljenih dopisnica na kojima su njeni crteži i ispisani stihovi.

Slika može biti vidljivi stih.

A poezija?

Poezija je sve u toj slici mlaza iz bokala iskoni, u mlazu svih tih kapi i trenutaka što deluju zajedno u svom kretanju ka činiji, podatnoj kosmogoniji.

Tako nekako govorila je velika pesnikinja.

Ja sam razabrao iako ne znam poljski, kad je navela misao Tomasa Mana da je prolaznost najdragoceniji dar prirode.

A mnogo kasnije čitajući Anrija Bergsona setio sam se da je Vislava navela na francuskom čitav jedan njegov pasus u kojem je na početku rečenica „Nijedna slika neće zameniti intuicuju Trajanja“.

Postojale su fotografije moje mame snimljene u proleću 1945. godine na mostu preko Dunav kanala u Beču. Mama je u svilenoj haljini kratkih rukava, nasmejana, raspletene duge bujne kose.

Uzdignuta na štiklama, nehajno podignutom rukom među prstima drži cigaretu.

Granitni lav i utonula gvozdena konstrukcija mosta su u pozadini.

Na desetak slika mama je sama, a na jednom snimku pored mame je muškarac u uniformi nemačkog oficira.

Mama je umrla iste godine od galopirajuće tuberkuloze, u kasnu jesen, kad je pao prvi sneg.

U Kosovu Polju.

Imala je dvadeset i šest godina.

Dugo se u Kosovu Polju za neku lepu devojku govorilo da je lepa kao Mika Markova!

Mamina sestra Anđelija dala mi je kovertu sa fotografijom rekavši: To je sve što je od nje ostalo.

Otac je za Novu godinu četdesetšeste došao na odsustvo iz Trsta gde mu je bila jedinica.

Imao sam osam godina i prvi put sam ga video.

Sećam se da me je zagrlio i rekao A ti si taj.

Nekoliko sati koliko se zadržao kod tetke koja nije prestajala da plače, on je ćutao i pušio.

Nijednom rečju nije pomenuo mamu.

Otac me je doveo u Surčin kod svoje rodbine gde je bila kolonizirana.

Upisao me je u drugi razred jer sam znao da čitam ćirilicu i latinicu, i tablicu množenja.

Pred sam povratak u Trst istrago mi je iz ruku kovertu sa maminim fotografijama.

Smrkao se gledajući ih i sve ih ljutito pocepao, procedivši kroz zube: E, nećeš ti meni da zijaš u te…

Zapamtio sam tu nedovršenu rečenicu.

Čudna je sudbina oca i sina.

Zlo je uvek nadmoćno.

Krutom jednostavnošću otac je povukao liniju koja preseca, i ne samo da razdvaja već i usmerava protiv njega.

Vreme nagriza sve u prirodi pa i čovekova osećanja.

Jedino sažaljenje, kao najjača emocija, ne prestaje da širi svoj blagi krug oproštaja.

Očeva sestra Jeja, kod koje sam doveden da budem dok se on ne demobiliše, kad je čula da je otac iscepao mamine fotografije, rekla mu je da to ne rade pravi muškarci, i da je to kukavički postupak prezira ravan koliko i potkazivanje.

Taj očev postupak sa mnogo razloga je i nju pogodio.

Jer baba Milica je iscepala fotografije njenog momka sa kojim je pobegla u partizane.

Bata Ibrovčić poginuo je negde u Toplici 1943.

Tetka Jeja se zarekla da se neće udavati.

Bila je to i osveta babi Milici.

Sada, kad imam više godina nego što su ih imali ukupno mama i otac, ili tetka, pa i baba Milica, razmišljam o njihovim postupcima cepanja fotografija, i skoro da sam siguran da su učinjeni iz ljubavi.

Iz snage ljubavi što ne razume ljubav.

Među dočecima nove godine sećam se posebno dočeka 1959.

Sva vrata na koja smo zakucali Brana Petrović i ja bila su zatvorena.

Čak ni u Prešernovu klet, a kamoli u bilo koju drugu kafanu nismo mogli da uđemo.

Uputili smo se u restoraciju na železničkoj stanici da se sklonimo od zastrašujuće košave, i da među mnoštvo nepoznatih ljudi zaboravimo na sve pre nego pukne sutrašnji dan.

Na početku Balkanske ulice, pred zgradom broj 4 u kojoj se nalazio Univerzitetski komitet, pa prostorije kulturno-umetničkog društva Branko Krsmanović, i na četvrtom spratu redakcija Studenta.

U toj zgradi poznatoj pod imenom studentska kuća spremao se gala doček.

Pristizali su članovi hora: mladići u grombi kaputima i leptir mašnama i devojke u bundama i čizmicama, i sa kesama u kojima su bile damske cipele kupljene u Italiji da se preobuju čim uđu u salu.

Naišao je Muharem Pervić, ćutljivi momak, glavni urednik Studenta i od pre nekog vremena predsednik Univerzitetskog komiteta.

Stanovao je u studentskom domu 14. decembar na istom spratu gde i ja.

Poznavao sam ga još iz gimnazijskih dana.

Na utakmici Zrenjaninska gimnazija protiv Prve kragujevačke, on je bio kapiten domaćina, a ja tima Prve kragujevačke…

Zaustavio sam ga, i upitao da li može da uvede nas dvojicu samo toliko da se ugrejemo.

Muharem nas je upozorio da policija večeras sve kontroliše i da će se svaki ispad završiti u 29. novembru u zatvoru.

Pervić je detinjstvo i mladost proveo po sirotinjsim domovima.

Domci drugačije odrastaju, život se brzo dešava od početka.

Sala Krsmanca blešti u punom svetlu.

Toliko lepih devojaka na jednom mestu.

Uz njih sve je intenzivnije.

Kako koji partijski rukovodilac uđe dočeka ga harmonikaš Toša Elezović.

On rasteže harmoniku a članovi hora zapevaju neku partizansku pesmu.

I obavezno dobrodošlica je popraćena skandiranjem Tito-Partija.

Na ulazu Veljko Vlahović, visoki partijski rukovodilac, veoma popularan među studentima.

Oko njega špalir mladića obezbeđuje prostor da prođe. On je invalid bez noge, sa protezom, i naporom se kreće oslonjen na štap.

Ne sećam se kako smo se Brana Petrović i ja našli pred njim. Muharem Pervić nas je predstavio: „Druže Veljko, ovo su naši mladi pesnici…“

U veseloj novogodišnjoj atmosferi Brana poziva fotoreportera Studenta Nešu i kaže drugu Veljku: „Druže Veljko, da se slikamo…“

– „Zašto želite da se slikate sa mnom?“, pita drug Veljko.

„Za istoriju“, ushićeno će Brana.

– „Istorija, druže pesniče, ima slabo pamćenje. Od svih nauka istorija je najlažljivija“, kaže drug Veljko.

Zatim je iz novčanika izvadio fotografiju. Na njoj su dva mlada čoveka u bolničkoj odeći, visoki i mršavi, oslonjeni na štapove obojica.

Ernest Hemingvej i Veljko Vlahović, ranjeni borci internacionalnih brigada u odbrani španske republike od Frankovih, Hitlerovi i Musolinijevih fašista.

… A postoji fotografija na kojoj je zaborav sve prožderao bez ostatka.

Fotografija je snimljena 1943. godine a na njoj su pet devojaka i četiri mladića, kosovopoljski skojevci sa nemačkim vojnikom u pozadini koji stoji iza njih, nasmejan.

Snimak je napravljen pred bekstvo u partizane ove grupe.

Kod Merdara u sukobu sa četnicima Koste Pećanca poginula su dva momka i jedna devojka.

Petoro su uspeli da se izvku iz obruča. Nemački vojnik je uhvaćen i predat Nemcima.

Streljan je u Kosovu Polju iza zadnje kuće na utrini, u jarugi gde je šljunak nalik na nesložne kazaljke.

Tog kasnog leta Kosovo Polje je opustelo.

Srpske porodice koje je kralj Aleksandar naselio posle Prvog svetskog rata bile su proterane u Srbiju.

U njihove kuće uselili su se Arnauti iz Drenice, i prvo što su uradili – dovukli su crno grmlje sa čvrstim granama na kojima su oštre bodlje i njim a ogradili avlije iz kojih nisu izlazili.

Ostalo je i nekoliko porodica starosedeoca, Kosovaca i Šopova, i desetak hrvatskih i slovenačkih familija.

I moja mama sa svojim životom različitim od svih.

Ako je pamćenje pisar duše kako kaže Aristotel, onda je u mojoj duši, prvo čega se sećam iz detinjstva, upisan događaj kada je vod nemačkih vojnika streljao jednog svog vojnika.

Život je prepun biblijskog iskustva. Izbrisana je linija izeđu onog što je ostalo tamo, što je bilo i onog što će sutra početi i neće se završiti.

Sećam se da smo Pepić Mihalič i Ranko Đekić, nešto stariji od mene, išli za vodom vojnika sa šlemovima i puškama.

A između njih koračao je vojnik u cokulama bez pertli, gologlav i vezanih ruku žicom.

Vod se zaustavio na utrini, pred jarugom gde je bila već iskopana raka.

Komandir voda je komadom sivog platna vezao oči vojniku.

Zatim je komandovao i vojnici su nanišanili.

U pretoplom danu poput prostorije bez vrata i prozora, svi pucnji su se slili u jedan.

Komandir je otkopčao futrolu revolvera i iz blizine pucao u mrtvog vojnika.

Potom je fotografisao mrtvo vojnikovo telo.

Kratkim malim lopatama vojnici su zatrpali raku i na nju nabacali sasušenu travu.

Vodnik je još jednom komandovao, vojnici su se svrstali u stroj, i običnim korakom se uputili natrag u barake u školskom dvorištu.

Pojavio se, sećam se, stari Ivan Škerl, rudar čija se kućica nalazila uz samu jarugu.

„A vrag vas… Gleda li ste… Njemci su to dobro zasuli raku… Kerovi ne mogu da ga iskopaju…“

Deda Ivan je prosuo nekoliko kapi rakije na vojnikovu humku.

Mrljao je o Bogu i ljubavi…

„Ko živi u ljubavi, živi u Bogu“.

Mnogo godina kasnije mogao sam da prihvatim da je kokodakanje kokoške koje se, tada jedino čulo u ravnodušnosti prirode, bilo ljubavi…

Očeva sestra Jeja (ona lepa devojka na fotografiji koja sedi u drugom redu između dvojice momaka) ležala je u bolnici na Bežanijskoj kosi.

Posetio sam je a ona mi je pružila svežanj sa pismima i slikama.

Sedeći na rubu njenog kreveta razgledao sam fotografije…“ Je li to onaj Nemac koji je streljan na utrini?“, upitao sam je pokazujući joj fotku. „Jeste. On je“, rekla je tetka.

Sećanje najzad ima što tražilo je, prošaptao sam… Istinski uzvišeno jeste što sam skoro prstima dodirnuo svaku reč u tom stihu Vislave Šimborske…

Odlomak iz memoarske knjige u rukopisu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.