Dok leti avionom nad zemljom Nigdijom (lat. Nusquama) – Jugoslavijom, gde su živi vekovima zavideli mrtvima, Aleksander Trumić zapisuje prve retke svoje knjige o Bogdanu Bogdanoviću i njegovim posvuda rasutim spomen-poljima i memorijalnim utvarama.
Bogdanovićevoj ličnosti i delu pristupa kao što bi i svaki drugi revnosni istraživač.
Ponire u višeznačnost njegove spomeničke arhitekture i ukršta saznanja s njegovim pisanim delom, sledi trag njegove arhivske zaostavštine, uosećava se u duh stvaraoca, ali ishodišta njegovog poduhvata ukazuju da je vođen višim istraživačkim ciljem.
Onim, naime, koji ga neminovno stavlja pred mnoge nedoumice i samosuočavanja.
Kako domašiti horizont Bogdanovićevog složenog stvaralačkog i intelektualnog sveta, te kako ga potom sagledati i iznutra?
Dosadašnje malobrojne studije iz istoriografskog ugla to su u određenoj meri uspevale, ali nisu, već samom svojom prirodom, rastumačile svu višeslojnost, zamršenost, pa i očigledne protivrečnosti koje vrebaju ispod naslaga vrhunskog estetizma i suverene Bogdanovićeve kognicije.
Poetička strana njegove umetnosti je za istraživače svagda bila možda i lakši zadatak, ali da li se, recimo, u potpunosti može dokučiti Bogdanovićeva erudicijska, transistorijska eksplikacija vlastitog stvaralaštva, a da to nije puko ponavljanje?
Kako razumeti njegovu preciznost neodređenog?
Kako analitičkim mišljenjem dohvatiti ono što se analitičkom mišljenju opire? Kako, zapravo, razumeti BOG-dana, kako ga je Trumić u jednom trenutku prozvao?
Kao istraživač, stao je iza naoko jednostavnog odgovora.
Poduhvat je nemoguće obaviti kao objektivan posmatrač, predmet svog istraživanja se ne može sasvim sagledati spolja, već samo u živom odnosu u kom je spoznaja ravna samospoznaji.
Kaprice svog bivšeg profesora i mentora, njegova nadrealistička snoviđenja, njegovu gradoslovnu mudrost i gradonačelnikovanje, novogovor, skulptorsko-arhitektonsko majstorstvo, njegovu tehniku obrade kamena iz crteža, i crteža u kamenu, njegovo naporedno gradoljublje i gradomržnju prema Beogradu posebno, ideološko-političke strasti i stranputice, njegov prinudni odlazak iz rodnog grada 1993, život u egzilu i mnogo šta drugo, moguće je razumeti jedino iz same Bogdanovićeve, no i sopstvene duhovne i doživljajne ravni.
A to znači samo u bliskosti ravnopravnog i iskrenog dijaloga, u uzajamnosti heurističke, otkrivalačke igre. Još kao Bogdanov postdiplomac Trumić se valjano uputio u protomajstorovu heuristiku, a onda, zaokruživši svoj životni put urbaniste, pisca i pedagoga – dugogodišnjeg profesora urbane sociologije na Univerzitetu u Lozani, u svom istraživanju primenio, i knjigom u delo sproveo.
Posle početnog poglavlja Međ’ oblacima i spomenicima preneo je verodostojne razgovore koje je s profesorom vodio „tokom dve neprospavane noći i tri pospana dana“.
U tim dijalozima, koji svojim ishodima pružaju samo onoliko zaključaka koliko ih sami izvedemo, on je sve samo ne puki istoričar umetnosti, biograf ili dokumentarist.
Iskazuje se kao dostojan sagovornik-heurist, saigrač, senzitivni polihistorik, teorijski poeta i poetični teoretičar, a u mnogome i kao Bogdanovićev Sokrat.
On je sabesednik koji babičkom veštinom navodi BOG-dana na domišljanje već rečenog i već negde napisanog i objašnjenog, na ponovno obrazlaganje, doricanje istina, na iznošenje nepoznatih činjenica i detalja iz biografije, neizrečenih spoznaja i uvida.
Trumić na taj način uspeva da dotakne bezmalo svaki aspekt njegove stvaralačke i intelektualne ličnosti, otkrije i mnoge njegove podsticaje na stvaralaštvo, uzore, temelje njegove naučne radoznalosti i umetničke kreativnosti.
Tokom razgovorja, kako ih obojica zovu, koji se odvijaju u svom bogatstvu srpsko-hrvatskih jezičkih malih razlika, s pokojim iznenadnim skokom u francuski, starogrčki i nemački, pri čemu se Bogdanovićeve replike pišu ćirilicom, a Trumićeve latinicom, lucidnost i duhovitost sagovornika postaju zarazne, a Bogdanovićevo delo razumljivo i pristupačno.
Sve to Trumić s maestralnom ličnom i književnom nadgradnjom uspeva, pa je knjiga prepuna dubokih teorijskih i kritičkih deonica, duhovitih i literarno moćnih pasusa i replika, po svemu originalna, a beskompromisna u svojoj samo relativnoj hermetičnosti, no i slobodnoj strukturi poglavlja i tema.
Zahvaljujući vanrednom pronicanju u stil njegovog mišljenja i govora, ona je i kao kakav vaskrsli Bogdanov traktat, poliglotski živ, neobjavljen i nov.
Stoga se može reći i da se BOG-dan u ovoj knjizi doista povampirio, po crti ironičnog dokaza u njegovu vampiroidnost, koji su zajednički izveli sagovornici na 162. strani.
Međutim, i sam Trumić, autor ove knjige, istraživač zapretenog intelektualnog i stvaralačkog sveta Bogdanovićevog nije ostao nedirnut, povlašćen i udobno izdvojen u svojoj poziciji pisca.
Oblikovan ovim razgovorima, životno preobražen, u potpunosti je razotkriven i dokazan kao umetnik, naučnik i vrstan stvaralac; i kao Bogdan, zahvaljujući knjizi, jednako živ.
A s njima, ispod oblaka onog Trumićevog aviona, i obrisi duhovnog prostranstva Nigdije.
Prilog novom sagledavanju BB
Aleksander Trumić (Sarajevo, 1940 – Lozana, 2019) bio je dugogodišnji profesor urbane sociologije na Univerzitetu u Lozani u Švajcarskoj. Magistrirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a doktorat odbranio u Lozani i potvrdio u Beogradu. Od 1976. je s čelnog mesta pripremao kandidaturu za Zimsku olimpijadu u Sarajevu 1984. Predavao je u Lozani, Zagrebu, Barseloni i na Kornel univerzitetu u SAD i objavio brojne naučne radove. Njegovo posthumno delo Yugo-monumen(Ti)tomanija, Bogdan Bogdanović između mašte i političke stvarnosti (Orion art, Beograd 2020) za objavljivanje su priredili dr Borislav Stojkov i mr Tijana Živanović Milić. Na upravo okončanom konkursu za nagradu Ranko Radović knjiga je osvojila prvu nagradu u kategoriji teksta o arhitekturi „kao izuzetan prilog novom sagledavanju Bogdanovićeve ličnosti i stvaralaštva, te kao nesvakidašnji događaj u uglavnom mirnom toku arhitektonske pubicistike na srpskohrvatskom jeziku“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
