Španski put i jugoslovensko bespuće

Španska i srpska istorija, uključujući jugoslovensku, i, u širokim kadrovima, Iberijsko i Balkansko poluostrvo, otkrivaju istorijske slojeve čije su sličnosti sugestivne: iskustvo u odnosima sa islamskom civilizacijom, zajednička istorija španskih, potom i balkanskih Jevreja – Sefarda, iskušenja hristijanizacije i rehristijanizacije, suočavanje s racionalizmom i prosvetiteljstvom, nacionalni oslobodilački proto-liberalizam prvih decenija XIX veka, klerikalni ili ruralni konzervativizam i tradicionalistička reakcija na modernizacijske procese, autoritarna vladavina i građanski ratovi (1936-1939, 1941-1945). Španija je nakon 1975, odlaskom diktatora, pokrenula „treći talas“ globalne demokratizacije. Jugoslavija, nakon 1980, u tome nije uspela…

Ako je među njima bilo nekih sličnosti na koje je korisno ukazati, Španija i Jugoslavija su trajale na uverenjima o pomirljivosti i bogatstvu razlika, i komparativnoj prednosti, u odnosu na ostatak sveta, u jedinstvu sličnosti. Ukoliko Jugoslavija, kao imaginarna celina, nije dovoljno razumela Španiju i njeno ukupno istorijsko iskustvo, da li bi post-Jugoslaviji bila dragocena, u istom smislu, nedavna uspešna epoha španske tranzicije? Da li neuspeh u prošlosti podrazumeva neuspeh u budućnosti? Ako se istorija ne ponavlja, a utvrđeno je da se ne ponavlja, izuzev u ciklusima pojava koje su slične ali suštinski različite, da li poznavanje istorije sprečava da se ona ipak ne ponovi, ma koliko protivrečnosti u sebi sadržala ova večna dilema svake organizovane ljudske zajednice, koja vodi brigu i o prošlosti i o budućnosti? Od kolike je važnosti kultura uzajamnih komunikacija, podsetio je francuski istoričar Pjer Nora, koji je smatrao da je sjećanje, ukazujući na spontani misaoni proces, deo života samog, suprotstavljenost dijalektici sećanja i amnezije, dok je istorija problematsko i segmentirano izlaganje prošlosti…

Od početka XX veka stvarnost Španije je najmanje dvostruka. Za većinu je Španija istovremeno nacija i država, ali je za značajne udeone zajednice, koje su zadržale svoje kolektivne identitete, ipak samo država. Ima, međutim, i primera dvostrukijh identitea, u slučajevima prihvatanja jednog opšteg, zajedničkog nacionalnog okvira koji se poistovećuje sa Španijom kao celinom. Periferni nacionalizmi međutim, nisu neko istorijsko odstupanje od centralističke španske stvarnosti, niti se Španija može svesti na neslaganje matice s periferijskim „realnostima“. Multinacionalne države su okrilje identiteta, jezika, veroispovesti i nacionalnih kultura u njihovom istorijskom iskustvu. One prevazilaze sukobe identiteta. One mogu imati homogenizovanu državnu strukturu i jedinstveni obrazac državljastva, ali pripadnici većine i manjinskih zajednica tu državu ipak mogu doživljavati na različite načine.

Jugoslovenske i postjugoslovenske kulture često su tumačile Španiju u svetlosti hispanskih sukoba i razdora. Građanski rat je dobio važno mesto u svetskoj književnosti, na filmu, u istoriji ili političkim naukama. Pikasova „Gernika“ je krik umirućeg čovečanstva. Jugosloveni su možda umeli da osete klasičnu kastiljansku mistiku, poput Dučića u „Pismu iz Avile“, mogli su da čitaju Servantesa i Keveda ili, od novijih pisaca, Unamuna i Ortegu i Gaseta. Tokom osamdesetih jugoslovenska kultura se uključivala u čitanje i tumačenje hispanoameričke književnosti. Ali je bilo i veza ispunjenih obostranom tragikom. Jugosloveni su se neposredno uverili u strahote i besmisao Građanskog rata, odlazeći da, u ime sopstvenih ideja, jedni na strani republikanaca, drugi na strani nacionalista, ubijaju Špance poistovećujući ih sa silama u istoriji koje su smatrali neprijateljskim. Potom su se preživeli vraćali u otadžbinu da, možda s jednakom strašću, ubijaju i okupatore i sugrađane. I ako Građanski rat nije iznedrio jugoslovenskog Hemingveja – utisci su se izlili u močvaru preopširne i uglavnom bezvredne memoarske proze – špansko iskustvo u jugoslovenskoj kulturi samo je naizgled marginalno. Iako su sve analogije, ionako nategnute, bile neosnovane, njihovo bogatstvo, od blagotvornih do sudbinskih i zloćudnih, poticalo je iz složenosti identiteta koje su savremenici uspevali lakše da osete nego da ih ispravno tumače.

Protok vremena je u svakoj istoriji važan činilac, gotovo sam po sebi. Očuvanje opšteg i jedinstvenog hispanskog identiteta doprineli su vremenski čvrsto povezani kontinuiteti i diskontinuiteti, epohe razvoja i prelomi naglih preobražaja. Španija je bila svetska imperija, i ostala je evropska sila. Jugoslovenska ideja bila je plemenita u onoj meri u kojoj je mogla postati opšte dobro svetske politike, ali za to ona nije imala dovoljno vremena u smislu sopstvenog trajanja. Možda su sredinom sedamdesetih, kad su se i jedna i druga nalazile pred važnim odlukama za neposrednu budućnost, Španija i Jugoslavija ukazivale na određene uzajamne sličnosti, ali su krenule različitim putevima. Bile su na izmaku po četiri decenije duge diktature, koje su pod pritiscima evroatlantskih demokratskih partnera vremenom popuštale. Španija se opredelila za budućnost demokratizacije, koja se odvijala u sastavima njenog autoritarnog režima i vodila u budućnost nacionalne i državne ravnoteže, afirmacije njenih udeonih zajednica, u procese evroatlantskih i svetskih integracija. Semjuel Hantington je Španiju smestio u kontinuitet novog liberalizma koji je konačnu prevagu odneo dve decenije posle Frankove smrti, a izneo ga je novi naraštaj iznikao iz političkog i socijalnog frankizma. Španija je imala dovoljno ljudskih, idejnih i istorijskih resursa, i mogla se poigravati sopstvenim paradoksima, ugrađujući u novo, otvoreno, demokratsko društvo. Jugoslavija nije razumela svoju prošlost, svoje neposredne potrebe, i nije umela da se idejno i strukturalno redefiniše kao celina. Štaviše, nije bila u stanju ni da sama sa sobom politički razgovara. Umesto građanskog dijaloga, ili građanskih sukoba, svejedno. Jugoslavija je sebe posmatrala u isključivoj svetlosti podgrejanih etničkih identiteta i potrebi nomenklatura da se održe u simulaciji pluralizma i demokratije. Napokon je nestala u provaliji mržnje, predrasuda, anahronizma i nasilja.

Generacije mislilaca, pisaca i istoričara bile su opsednute tom dubokom mistikom Španije, njenim istorijskim karakterom čiji su osnovni obrisi zapravo neuhvatljivi, da bi se površno skicirali.

Istorija je i prošlost, nekad i sadašnjost intimnog opažanja, istorija doživljaja ili tumačenja prošlosti. Ta je istorija, ponekad, transcendentna, prikrivena u mitu ili u izmišljenom sećanju. Arhetip Hispanije je njeno trajanje, pola miliona godina kontinuiteta organizovanih ljudskih zajednica. Identitet Hispanije bespovratno je prevazišao iberijsko tle. Hispanija je prva globalna istorijska pojava. Hispania nema jasne granice, ili ih nema uopšte…

Španija je, za Srbiju, bila daleka i nedovoljno poznata. Ako ništa drugo, njih su sudbine vodile različitim putevima. Građanski rat je Španiju duboko podelio, palo je više od milion žrtava, i najmanje dve decenije posle njegovog svršetka trajala je tvrda, spočetka okrutna diktatura. Istorija Frankove Španije odvijala se, ipak, u dva uporedna, štaviše veoma bliska toka. Dok se politička struktura režima samo neznatno menjala i prilagođa vala, špansko društvo se suštinski preobrazilo. Na samim počecima vladavine Franko je, ne obazirući se na očekivanja i zahteve svojih saveznika, sila Osovine, uspeo da zemlju sačuva na rubovima svetskog rata, da se približi pobedničkoj strani, i da se vremenom, suočen s potrebama njene svakodnevice, povlači pred strujama koje su Španiju vodile u modrnizaciju i evroatlantske integracije.

Ako je Franko, voljom sudbine i sopstvenom zaslugom, ostao zapamćen kao u svetlosti svoga autoritarnog i konzervativnog karaktera, ili kao čudni anahronizam, njegov istorijski pandan koji je vladao drugom Jugoslavijom, Tito, imao je, u tom smislu, više sreće i umeća. Pohvale Titu isticali su i zapadni saveznici koji su ga održavali podalje od sovjetskog bloka, i dominantni slojevi u društvu koje su, dve decenije nakon njegove smrti, razorile duboke podele i stradanja. Titova diktatura takođe je potekla iz građanskih obračuna, koji su se, u Jugoslaviji, odvijali u godinama nacističke i fašističke okupacije (1941-1945). I jedna i druga vladavina trajale su po tri i po decenije i bile u ponečemu makar naizgled slične. Franko je deifikovao crkvu i tradiciju, prema sopstvenom razumevanju poruka španske istorije, a Tito samoga sebe. Njihova ubeđenja i zahtevi oligarhija kojima su se okružili bili su jedina izvorišta zvaničnih ideologija, koje su, i u Španiji i u Jugoslaviji, bile nejasne i podložne povremenim prepravkama. Održavali su sopstveni kult ličnosti, nametali svoje viđenje nacionalnog jedinstva, i uporno ostali obuzeti planskom privrednom i smišljenim profilisanjem društva. U međunarodnim odnosima ispunjenim nadmetanjem velikih sila i njihovih saveza bili su oprezni i uzdržani. Unutrašnju napetost smirivali su i čvrstom rukom i postepenim otvaranjem granica. Naposletku, dugo se, u Španiji kao olakšanje, u Jugoslaviji sa strepnjom, iščekivao njihov odlazak (Franko 1975, Tito 1980).

Franko je za sobom ostavio nekoliko donekle slobodnih institucija, popust sudstva i univerziteta, pouzdanu infrastrukturu, snažne banke i razvijene gradove, tako da su demokratizacija i zvanična evropeizacija ranije završile samo od brzine kojom je trebalo slomiti otpor konzervativnih krugova u vladi, vojsci i, donekle, i vremenom sve manje, u ckrvi. Obnova monarhije i ličnost Huana Karlosa takođe su doprineli nacionalnom i demokratskom sporazumevanju. Dubinske promene ostvarila je, napokon, gotovo istovetna državna uprava. Jugoslavija je, opet, krenula putem samouništenja. Birokratski nacionalizam koji je pokrenuo raspad druge Jugoslavije ponikao je u Titovim nastojanjima da, umnožavanjem slojeva državne i prtijske nomenklature, uglavnom priučene i polusposobne, ali samozaljubljene i vešte u spletkama i manipulacijama, verovatno i samim preuređenjem federacije, obuzda sve glasnije i ozbiljnije zahteve za otvaranjem društva, liberalizacijom privrede i bržom modernizacijom. U naizgled egalitarnom društvu, postojale su i duboke razlike između tankih slojeva elite ponikle iz partijskih privilegija, nedovoljno sazrelog i stasalog građanskog staleža, i široke, polupismene ili nepismene osnovice koju su činili sitni zemljoposednici, napušteni i zapušteni, i radnici zaneti položajem koji su smatrali privilegovanim. Španija je, početkom osamdesetih, godinu za godinom, uspela da preživi eskalaciju terorizma i pokušaj vojnog udara, da izabere prvu demokratsku vladu Felipea Gonsalesa i pristupi Evropskoj zajednici i, nešto uzdržanije, Severnoatlantskom paktu. U Jugoslaviji su nacionalizmi pokrenuti samim državnim rastrojstvom, a podstakli su ih ekonomska kriza, nekompetentnost vlada i palanačka ograničenost dela inteligencije koja je sadržaj obnovljenih osećanja ugroženosti ili samodovolnosti ispunila ideologijama, podmuklim i mrzovolnim, u kojima su se preplitali klerikalizam, folklor, rasizam i neostaljinizam.

Sve bogatije i razvijenije društvo, Španija je, u poslednje tri decenije, uspela da obnovi i svoj univerzalni identitet, sve zapaženijim mestom u evroatlantskim integracijama i značajnim ulaganjima u Latinskoj Americi. Od Jugoslavije su ostale samo uspomene, i jedan zao primer. Na njenom zgarištu poniklo je nekoliko beznačajnih celina od kojih su neke ostale da tavore u neodređenom državnom okviru, i u nekoj vrsti društvenog koncenzusa o neprihvatanju uslova u kojima bi njihova demokratizacija mogla da nametne bolno suočavanje sa sopstvenom novijom istorijom, i ugrozi opstanak postkomunističkih elita. Inače je istorija sopstvenih dana, koja je brza i nagomilana događajima, teško razumljiva, i nju je nemoguće dočarati jednostavnim objašnjenjima.