Šta je Tramp naučio od Horovica

Inteligentna debata nemoguća je bez obrazovanja s pristupom različitim perspektivama, poštovanja stručnosti onda kada sopstveno znanje nije dovoljno i jezika dovoljno bogatog da precizno opiše stvarnost. Kada se sabotiraju obrazovanje, stručnost i umeće govornog izraza, ostaju samo moć i plemenski identitet.

Ovo ne znači da u fašističkoj politici nema uloge za univerzitete. U fašističkoj ideologiji, postoji samo jedna legitimna tačka gledišta, a to je tačka gledišta dominantne nacije. Škole upoznaju đake s dominantnom kulturom i njenom mitskom prošlošću. Obrazovanje, prema tome, ili predstavlja ozbiljnu pretnju fašizmu ili postaje stub na koji se oslanja mitska nacija. Stoga nije nimalo čudno što protesti i kulturni okršaji na univerzitetima predstavljaju istinsko političko bojno polje i što su oči nacije na njima. Ulozi su visoki.

Već najmanje pedeset godina univerziteti su epicentar protesta protiv nepravde i autoritarne vlasti koja prekoračuje svoja ovlašćenja. Setimo se, na primer, njihove jedinstvene uloge u antiratnom pokretu 1960-ih godina. Tamo gde postoji pravo na slobodu govora, propagandisti ne mogu direktno da napadaju drugačije mišljenje; umesto toga, moraju da ga predstave kao nešto nasilno i opresivno (pa tako protesti postaju neredi). Godine 2015, pokret Crni životi su važni (Black Lives Matter – BLM), koji je protestovao protiv policijske brutalnosti i rasne neravnopravnosti, proširio se i u univerzitetske kampuse. S obzirom na to da je taj pokret nastao u Fergusonu, u Misuriju, ne iznenađuje da je prvi kampus u kom se pojavio bio Univerzitet u Misuriju. Tamošnji studentski pokret nosio je ime Concernedstudent1950, da bi podsetio na godinu desegregacije na tom univerzitetu. Između ostalog, imao je za cilj da se pozabavi incidentima maltretiranja na rasnoj osnovi s kojim se crni studenti redovno suočavaju, kao i nastavnim programima koji kulturu i civilizaciju predstavljaju isključivo kao proizvod belog čoveka.

Mediji su umnogome ignorisali te motive i, predstavivši crne studente koji su učestvovali u protestima kao besnu rulju, iskoristili su tu situaciju kao priliku da podjare gnev protiv navodnih liberalnopolitičkih izgreda tog univerziteta.

Fašistička politika teži da podrije kredibilitet institucija koje neguju drugačije mišljenje, sve dok ih naposletku ne zameni medijima i univerzitetima koji odbacuju takvo mišljenje. Jedan tipičan metod jeste iznošenje optužbi za licemerje. Trenutno je u toku desničarska kampanja optuživanja univerziteta za licemerje u pogledu slobode govora. Univerziteti, kažu oni, tvrde da im je sloboda govora svetinja, ali guše sve glasove koji ne naginju ulevo, tako što dopuštaju proteste protiv njih u kampusima. Nedavno su čak ti kritičari pokreta koji se zalažu za socijalnu pravdu pronašli delotvoran metod za pretvaranje sebe u žrtve protesta. Tvrde da namera tih koji protestuju jeste da im uskrate slobodu govora.

NJihove optužbe sežu i u učionice. Dejvid Horovic je aktivista krajnje desnice koji se od 1980-ih godina nameračio na univerzitete i filmsku industriju. Godine 2006. objavio je knjigu Profesori (The Professors), u kojoj poimence navodi “stotinu jednog najopasnijeg profesora u Americi“, spisak levo i liberalno orijentisanih profesora, od kojih se mnogi zalažu za prava Palestinaca. Godine 2009. objavio je još jednu knjigu, Jednopartijska učionica (One-Party Classroom), sa spiskom od “stotinu pedeset najopasnijih nastavnih predmeta u Americi“.

Horovic je stvorio brojne organizacije za promovisanje svojih ideja. Devedesetih je osnovao Fondaciju za prava pojedinca (Individual Rights Foundation) koja, prema konzervativnoj Američkoj fondaciji za mlade (Young America’s Foundation) “predvodi borbu protiv propisa koji guše slobodu govora u kampusima“. Godine 1992, osnovao je mesečni tabloid Heterodoksija (Heterodoxy), čija su, prema Južnjačkom centru za pravnu pomoć siromašnima (Southern Poverty Law Center), “ciljna grupa bili univerzitetski studenti za koje je Horovic smatrao da ih je indoktrinirala levica ušančena u američkoj akademskoj zajednici“. Horovic je odgovoran i za nastanak pokreta Studenti za akademske slobode (Students for Academic Freedom), koji se kad je tek osnovan, 2003. godine, zvao Kampanja za pravednost i inkluziju u visokom obrazovanju (Campaign for Fairness and Inclusion in Higher Education).

Cilj ovog pokreta jeste podsticanje zapošljavanja profesora s konzervativnim stavovima, što se promoviše kao “intelektualni diverzitet i akademske slobode na američkim koledžima i univerzitetima“, kako navodi Američka fondacija za mlade. Proteklih nekoliko decenija, Horovic je bio marginalna figura američke krajnje desnice. U poslednje vreme su njegove taktike i ciljevi, pa čak i njegova retorika, prešli u mejnstrim, gde se uglavnom usredsređuje na napadanje političke korektnosti u kampusima.

Trampova administracija agresivno se pridržava Horovicovog programa. Zamenik vrhovnog tužioca SAD Džesi Panučo započeo je svoj govor na Univerzitetu Nordvestern 26. januara 2018. rekavši kako je sloboda govora na univerzitetima “vitalno važna tema koju, kao što po svoj prilici znate, vrhovni tužilac Sešens ističe kao prioritet Državnog sekretarijata za pravdu. A prioritet je zato što se, po našem mišljenju, mnogi univerziteti širom zemlje ne trude da zaštite i podstiču slobodu govora”.

Trampova predsednička kampanja ponekad se opisuje kao dugotrajni napad na političku korektnost. Nije slučajnost što retorika Trampove administracije, pogotovo u svojim napadima na političku korektnost i svojoj upotrebi retorike slobode govora, delimično koincidira s ključnim temama nekih obilno finansiranih institucija nastalih sa ciljem da napadaju i delegitimizuju univerzitete kao bastione liberalizma. Postoji povezanost između Horovicove glavne organizacije, Centra za slobodu (David Horowitz Freedom Center – DHFC), i Trampove administracije, a pogotovo s njenim članovima koji pripadaju krajnjoj desnici.

Prema istrazi Vašington posta objavljenoj u junu 2017, DHFC podržava političke operativce, među kojima su vrhovni tužilac SAD Džef Sešens, savetnik za spoljnu politiku Stiven Miler i Stiv Benon, čiji je cilj da destabilizuju vašingtonski politički establišment tako da pretegne izrazito udesno. Prema navodima u tom članku, Horovic je 14. decembra 2016. godine “izrazio svoje zadovoljstvo zbog Trampove pobede i rekao da su se republikanci najzad trgli i prihvatili njegov pristup politici“, usput osudivši levičare kao neprijatelje slobodnog govora.

Horovic navodi najmanje jedanaest (u jednom trenutku) članova Trampove administracije kao pobornike DHFC, među njima i potpredsednika Majka Pensa, Sešensa, Benona i Milera, koga Horovic legitimno opisuje kao “neku vrstu svog štićenika“ (pomenuti članak dokumentuje Horovicovu dugogodišnju podršku Milerovoj karijeri). DHFC je već mnogo godina aktivno uključen u karijere visokih funkcionera Trampove administracije, a prema nalazima Postove istrage, već odavno služi kao neka vrsta neformalnog okupljališta desničarskih članova administracije.

Horovicovom napadu na univerzitete zbog slobode govora manjka legitimiteta. S obzirom na formalnu zaštitu akademskih sloboda, univerziteti u Sjedinjenim Državama dopuštaju najveću slobodu izražavanja u odnosu na sva ostala radna mesta. U privatnim kompanijama u Sjedinjenim Državama sloboda govora je fantazija. Radnici se redovno primoravaju na potpisivanje ugovora o poverljivosti, zabranjuje im se da govore o najrazličitijim stvarima.

S većine radnih mesta mogu biti otpušteni zbog političkog mišljenja ili društvenih medija. Napadanje jedinih radnih mesta u zemlji koja istinski štite pravo na slobodu govora korišćenjem ideala slobode govora samo je još jedan slučaj dobro poznate orvelovske prirode propagande.

U januaru 2017, član Predstavničkog doma Misurija Rik Bretin izmenio je predlog zakona koji je pre toga izneo pred zakonodavnim telom te savezne države; ta izmena predviđala je zabranjivanje profesorskog mandata na svim državnim univerzitetima u Misuriju. Nazvavši u intervjuu za Kronikl ov hajer edjukejšn (The Chronicle of Higher Education) profesorski mandat neameričkim, Bretin je dodao: “Nešto nije u redu, nešto se pokvarilo, a profesori koji bi trebalo da obrazuju našu decu, koji bi trebalo da se koncentrišu na to da obezbede da ta deca napreduju ka srećnijoj budućnosti, bave se umesto toga političkim stvarima kojima ne bi trebalo da se bave. To je pogrešno”.

Kad su ga pitali da li ga brine to što bi ukidanje profesorskog mandata nanelo štetu akademskim slobodama i dovelo do situacije da profesori ostaju bez posla iz političkih razloga, Bretin je odgovorio pitanjem u kojim to drugim profesijama ljudi imaju takve slobode i zašto bi akademski krugovi trebalo da budu izuzetak. Produkt delovanja naučnih radnika, u zavisnosti od oblasti, može nužno imati političkih implikacija. Napadi zdesna jasno govore o želji desnog krila da kontroliše prihvatljive pravce istraživanja. U klasičnom stilu demagoške propagande, taktika napada na institucije koje se zalažu za javni diskurs i otvorenu debatu javlja se pod plaštom upravo tih ideala.

Na univerzitetima, fašistički političari ciljaju profesore koje smatraju suviše političkim – tipično, suviše marksističkim – i javno osuđuju njihove oblasti proučavanja. Kad je reč o delovanju fašističkih pokreta u liberalnodemokratskim državama, izdvajaju se određene naučne discipline. Rodne studije, na primer, nalaze se na udaru ultradesničarskih nacionalističkih pokreta širom sveta. Profesori i predavači u tim disciplinama optužuju se za nepoštovanje tradicija nacije.

Uvek kad zapreti fašizam, njegovi predstavnici i pristalice javno kritikuju univerzitete i škole kao izvore marksističke indoktrinacije, klasičnog bauka fašističke politike. Tipično korišćen bez ikakve veze s Marksom ili marksizmom, ovaj izraz u fašističkoj politici služi kao način blaćenja jednakosti.

To je razlog što univerziteti koji nastoje da daju nekakvog intelektualnog prostora marginalizovanim perspektivama, koliko god bile male, dospevaju na tapet kao rasadnici marksizma. U fašizmu se sve vrti oko dominantne perspektive, pa se tako, za vreme fašističkih trenutaka, pruža snažna podrška onima koji kritikuju i osuđuju discipline koje se ne bave dominantnim već nekim drugim perspektivama – poput rodnih studija ili, u Sjedinjenim Državama, afroameričkim ili bliskoistočnim studijama. Dominantna perspektiva neretko se lažno prezentuje kao istina, stvarna istorija, a svaki pokušaj davanja prostora alternativnim perspektivama prezrivo se etiketira kao kulturni marksizam.

Fašistička opozicija rodnim studijama, više od svega, potiče iz njegove patrijarhalne ideologije. Nacionalsocijalizam ciljao je ženske pokrete i žene uopšte; za naciste, feminizam je bio jevrejska zavera sa ciljem da zatre plodnost arijevskih žena. Čaru Gupta vešto rezimira nacistički stav prema feminističkim pokretima:

Nacisti su verovali da je ženski pokret deo međunarodne jevrejske zavere sa ciljem sabotiranja nemačke porodice i, na taj način, uništenja nemačke rase. Taj pokret, tvrdili su, ohrabruje žene da postanu ekonomski samostalne i zapostave svoj prirodni zadatak rađanja dece. Širi ženske doktrine pacifizma, demokratije i materijalizma. Podsticanjem kontracepcije i posledičnim smanjivanjem nataliteta, nasrće na sâmo postojanje nemačkog naroda.

U fašističkim napadima na univerzitete, univerziteti igraju ulogu nacističke jevrejske zavere iza ženskog pokreta. Podržavanjem rodnih studija, univerziteti sabotiraju muškost i podrivaju tradicionalnu porodicu.

U Rusiji, Vladimir Putin krenuo je u ofanzivu povodom tog pitanja tako što je univerzitete prepravio u ideološka oruđa uperena protiv navodnih feminističkih ispada Zapada. U svojoj knjizi iz 2017, Budućnost je istorija: Kako je u Rusiji ponovo zavladao totalitarizam (The Future Is History: How Totalitarianism Reclaimed Russia), novinarka Maša Gesen opisuje kako je ruski antigej i antifeministički univerzitetski program iznikao iz konferencije održane 1997. u Pragu, zvane Svetski kongres porodica, koju je organizovao Alan Karlson, američki istoričar s “ultrakonzervativnog koledža Hilsdejl u Mičigenu“. Konferencija je imala veoma mnogo učesnika. Gesen piše: “Nadahnuti velikim odazivom, organizatori su pretvorili Svetski kongres porodica u trajnu organizaciju posvećenu borbi protiv gej prava, prava na pobačaj i rodnih studija”.

Kao jedan od primera politike nadahnute ovom konferencijom, tu je progon kome su ruske vlasti izložile Evropski univerzitet u Sankt Peterburgu zbog njegovih liberalnih inklinacija; godinama su pokušavale da ga zatvore i to im je konačno pošlo za rukom 2016, kad je univerzitetu uskraćena akreditacija.

Prema navodima univerziteta, “do inspekcije je došlo zbog zvanične pritužbe Vitalija Milonova“, poslanika Putinove Ujedinjene Rusije u državnom parlamentu, odgovornog za neke od ruskih ekstremnih antigej zakona. Milonov je izrazio zabrinutost zbog programa rodnih studija na tom univerzitetu. “Meni se to gadi, to je lažna disciplina i lako je moguće da je taj program studija nezakonit“, rekao je Milonov Kriščen sajens monitoru (Christian Science Monitor). U Mađarskoj i Poljskoj, rodne studije takođe su žarište političke kontroverze, budući da navlače na sebe gnev političkih lidera koji bi da prikažu univerzitete kao bastione liberalne indoktrinacije. Kako otkriva Andrea Peto u svojoj studiji Izveštaj iz rovova: Debata o programu rodnih studija u Mađarskoj (Report from the Trenches: The Debate Around Teaching Gender Studies in Hungary), podsekretar mađarskog Ministarstva za ljudske resurse, Benče Retvari, poredio je rodne studije sa marksizmom-lenjinizmom (opet taj standardni bauk fašističkih režima).

Nastavak sledeće subote