Svoje mišljenje i sud iznosio bez okolišanja

U sedam tomova biće objavljena intelektualna ostavština našeg poznatog kritičara, teoretičara filma i scenariste, čoveka koji je bio duhovni i kreativni uzor mnogih generacija naših filmskih stvaralaca. Dosad su objavljene dve knjige ovog ambicioznog projekta.

Prvi tom – To je najlepši film koji sam ikada gledao donosi Vučićevićeve tekstove o sedmoj umetnosti nastale u periodu od 1956. do 2013 (fokus na 1950-e i 1960-e), a naslov se odnosi na njegovo oduševljenje Godarovim filmom Do poslednjeg daha (sasvim prikladno, dizajner Borut Vild odlučio je da korice knjige krase Pol Belmondo i Džin Siberg).

Miroljub Stojanović, urednik izdavačke delatnosti FCS i jedan od urednika ovog projekta, osvrće se u uvodniku na značaj istaknutog sineaste i autora, pripremajući čitaoca na ono što sledi.

Prva knjiga je podeljena na nekoliko celina u kojima su hronološki raspoređeni Vučićevićevi tektovi o filmu (kritike, kraći eseji, opažanja, crtice…) koje je pisao za Književne novine (1956-1958), Film Culture (1959), Film danas (1958-1959), Danas (1961-1963) i Rok (1969), kao i pet poznijih tekstova nastalih u periodu od 1971. do 2013. godine.

Branko Vučićević je u vreme nastanka prvih tekstova (reprintovanih u ovoj knjizi) imao svega 23 godine.

Mladost ga nije sprečila da o svetskom i domaćem filmu piše na jedan veoma promišljen i stilski izbrušen način, bilo da za temu ima sinemaskop ili Renoarov doprinos sedmoj umetnosti.

Vučićević je pre svega bio iskren i spreman da bez okolišanja iznese svoje mišljenje i sud, objašnjavajući sa punim uverenjem ono što mu se u pojedinim filmovima dopadalo ili nije.

Tekstovi se ređaju, a u njima i Vučićevićeva promišljanja o Kurosavi, Vajdi, K(j)ubriku, prvim filmovima snimljenim u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata (Slavica, Priča o fabrici, Ne okreći se, sine!…), usponu kriminalističkog žanra (Hičkok, Lang, Oldrič…), te njegovi razgovori sa Rivetom, Trifoom i drugim značajnim filmskim stvaraocima tog vremena…

Među tekstovima su i kritike u to vreme aktuelnih filmova (pa i nekih starijih), kao što su Frenč kankan (kritikuje Renoara), Elena i muškarci (hvali Renoara), Umetnici i modeli (opčinjenost Tešlinom), Karibijine noći (pohvala za Felinija), Potamneli anđeli (Sirk kao jedan od Vučićevićevih favorita)…

Impresionistički, sa puno duha i znanja, Vučićević iznosi i obrazlaže svoj sud, neretko sav ustreptao od oduševljenosti i zadovoljstva (mada spreman i da uputi konstruktivnu grdnju onda kad proceni da je potrebno).

Ono što je iz današnje perskektive posebno zanimiljivo jeste da je Vučićević bio savremenik svih ovih velikana i da je pobrojane (i druge) filmove gledao i vrednovao u vreme njihovih premijernih prikazivanja.

Važan deo knjige zauzimaju tekstovi o stvaralaštvu srpskih, hrvatskih i slovenačkih autora koji su u to vreme stvarali u okvirima jugoslovenske kinematografije.

Vučićević nije previše mario za Tanhoferov H-8…, ali ga je zato razgalila Buerova Prekobrojna (po njemu „najbolji jugoslovenski film“, mada prilikom njenog vrednovanja svestan da se još uvek ne možemo meriti sa velikim kinematografijama kao što su francuska ili italijanska).

Nije sve filmove Vučićević dočekivao sa oduševljenjem. Živanovićevu Čudnu devojku je, na primer, opisao rečima „kraj toliko njenih mana, smatram je korisnim filmom“, dok je Dr u režiji Soje Jovanović nazvao „muškim filmom“ koji je podružnica FEKS (Fabrike ekscentrične glume) i kome „anahronični seksipil lutke spavaljke Bebe Lončar dolazi kao poručen“.

Kritički se osvrnuo čak i na iz današnje perspektive nedodirljive Žilnikove Rane radove (na čijem nastanku je i sam radio), navodeći mesta za koja je smatrao da mogu da budu efektnija i zaokruženija.

Pored urođene pronicljivosti i stečenog znanja, Vučićević je povremeno umeo da u svojim tekstovima bude veoma duhovit.

Čak i onda kad niste saglasni sa njegovim vrednosnim sudom (u mom slučaju relativno često – naročito kad su u pitanju filmovi domaćih reditelja), ne možete a da ne cenite njegovu erudiciju i neupitnu ljubav koju je osećao prema filmu.

Vučićević je pomno pratio mladi film i uočavao kvalitete autora koji su tek zakoračili na scenu.

U tom ključu treba obratiti pažnju na tekst s kraja 1950-ih koji je posvetio ranim filmovima Vojislava Kokana Rakonjca i Dušana Makavejeva, kratkim i ekperimentalnim.

Kasnije, osvrćući se na ponudu 10. Jugoslovenkog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma (1963), Vučićević je preporučio ostvarenja Parada Dušana Makavejeva, Mala kronika Vatrosalava Mimice i Zadušnice Dragoslav Lazića, u to vreme mladih autora na samom početku karijere.

Njegovo zanimanje za mladi film ga nije ni kasnije napustilo: pred kraj života je javno pohvalio Klip Maje Miloš u drugom broju digitalnog časopisa Mediantrop (2013).

Drugi tom Projekta Branko Vučićević pojavio se ove 2020.

Knjiga naslovljena Ma sve su to samo komedije sa plakanjem (na koricama fotografija nastala na snimanju Splava Meduze) donosi filmske scenarije iz Vučićevićevog pera: Splav Meduze (1978), Šumanović (1982), Umetni raj (1986) i Benjamin u Moskvi (2015).

Predgovor za ovaj tom sabranih dela napisao je Boris Miljković, jedan od reditelja TV filma Šumanović, komedija umetnika koji je 1987. nastao po Vučićevićevom tekstu.

Već pomenuti Splav Meduze snimljen je 1980. u režiji Karpa Aćimovića Godine, dok je isti reditelj, deceniju kasnije, režirao i Umetni raj.

Imajući navedeno u vidu, zanimljivo je uporediti Vučićevićeve scenarije i filmove koji su po njima nastali. Vučićevićev poslednji scenaristički rad, Benjamin u Moskvi, ostao je do ovog trenutka bez svoje filmske realizacije.

U vreme Vučićevićeve smrti 2016. ovaj projekat se nalazio u fazi razvoja, a trebalo je da ga režira Karpo Godina.

U završnici drugog toma Vučićevićevih sabranih dela nalazi se detaljna filmografija ovog autora (scenarista, koscenarista, pomoćnik reditelja, dokumentarni filmovi, prilozi za istoriju filma i politpornografiju, nerealizovani projekti), sve to ilustrovano brojnim fotografijama sa snimanja i iz privatne arhive.

Vučićević se družio i sarađivao sa nekim od najvažnijih i najprogresivnijh filmskih stvaralaca sa ovog dela zemaljske kugle: Dušanom Makavejevom, Želimirom Žilnikom, Karpom Godinom, Slobodanom Šijanom…

Kao koscenarita dao je svoj doprinos Žilnikovim Ranim radovima (1969), filmovima Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1971) i Slike iz života udarnika (1972) Bate Čengića, kao i ostvarenju Montenegro (1981) Dušana Makavejeva, a bio je pomoćnik reditelja na nizu hvaljenih filmskih naslova, uključujući Ljubavni slučaj, ili tragedija službenice PTT (1967), Nevinost bez zašite (1968) i pomenute Rane radove.

U drugom tomu nalaze se i osvrti na neke od nerealizovanih ili neprikazanih projekata na kojima je Vučićević radio, uključujući sad već gotovo mitsko ostvarenje Sloboda ili strip, na kome je sarađivao dobro uigran trio: Želimir Žilnik (scenario i režija), Branko Vučićević (scenario i pomoćnik reditelja) i Karpo Godina (kamera i montaža).

Ovaj film snimljen je u proleće 1971, a nakon velikog svetskog uspeha kontorverznih Ranih radova (Zlatni medved za najbolji film na Berlinskom festivalu 1969). Film je montiran i gruba vezija poslata je producentu Svetozaru Sveti Udovičkom.

Nažalost, zbog komplikacija nastalih nakon prikazivanja WR: Misterije organizma (1971) u Kanu, Udovički je, pod pretnjom krivičnog gonjenja, odstranjen sa mesta direktora Neoplante.

Novo rukovodstvo zahtevalo je da pogleda radnu verziju filma Sloboda ili strip, nakon čega je usledila višenedeljna polemika.

Autori nisu prihvatili izbacivanje pojednih scena i snimljenom materijalu se tada izgubio svaki trag.

Glavne uloge u ovom filmu ostvarili su Alenka Zdešar, Dragana Đurić, Milja Vujanović i Čedomir Radović, a u monografiji se nalazi 13 fotografija sa snimanja, kao i citati iz transkripta rasprave Želimira Žilnika i Draška Ređepa, novopostavljenog direktora Neoplante.

Knjige To je najlepši film koji sam ikada gledao i Ma sve su to samo komedije sa plakanjem dizajnirao je i prelomio Borut Vild, za superviziju tekstova bile su zadužene Gordana Vučićević i Marija Dragojlović, dok su recenzenti dr Jovan Čekić i Slobodan Šijan.

Ova izdanja FCS udruženim snagama uredili su Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Preostalih pet tomova dela Branka Vučićevića trenutno su u pripremi, a za proleće 2021. najavljeni su treći i četvrti (radni naslovi Prepiske i Lepe umetnosti).