Pred očima mi se vrti naš prvi susret. Tada sam napisala da neki ljudi u nama ostave dubok trag, čak i kad je do susreta došlo neurečeno i iznebuha i kad je kratko trajao.
Pre susreta upoznala sam Hamerštilove slike u neogotskoj grobljanskoj kapelici na starom nemačkom groblju u Rudolfsgnadu / Knićaninu i pročitala njegovu knjigu o banatskom detinjstvu O ikonama i pacovima (Gradska biblioteka Vršac, 2003).
Sreli smo se rano ujutru na staroj beogradskoj železničkoj stanici.
Pili smo čaj od hibiskusa u jedinom pristojnom kafeu na peronu, njegov voz samo što nije krenuo, a ja sam u ruci stezala diktafon sa kojim sam već imala teškoće, svaki drugi intervju mi je gutao.
Samo je probijanje majskog sunca nagoveštavalo lepotu tog dana.
Kad nema vremena za razgovor u Beogradu, odlučih da uđem u voz.
On je trebalo da putuje u Beč, a ja ću ga pratiti do… nisam baš bila sigurna dokle.
U vagon restoranu čisto i prijatno.
Ipak je to bio međunarodni voz.
Pili smo odličnu tursku kafu.
On je pričao.
Osoblje vagon-restorana okupilo se oko nas.
Svi su upijali njegove reči.
Bio je jedan od njih: jednostavan čovek iz naroda, svojitljiv, neposredan, direktan, dete staro kao planeta (baš tu pomisao sam registrovala).
Diktafon nisam uključivala.
Izašli smo iz voza u Novom Sadu, inače do Beča bismo ćaskali sa svima.
Kartu nisu hteli da mi naplate, ni njegovu da cvikaju da bi se znalo da ju je do Novog Sada iskoristio.
Bila sam svesna magije – iste one magije koja se oseća u njegovim slikama, jednostavne, elementarne, mitske, u tolikoj meri snažne da joj ne možeš odoleti.
Vršac i Vršački toponimi su deo njegove emotivne i umetničke mape: pekara njegovog oca Antuna Hamerštila u sirotinjskom srpsko-rumunsko-mađarsko-romsko-bugarskom predgrađu lepe varoši Vršac, Aleksina ulica, Vršačka kula, tornjevi sedam vršačkih crkava…
U Robertovoj kući se govorilo pet jezika: nemački, srpski, mađarski, rumunski i bugarski. Robertova baba, Marija Mijatović udata Hamerštil iz Drniša je Srpkinja.
Druga baba, majčina majka, Treska Štadler udata za Ernesta Šifa, fabrikanta iz Deta u rumunskom Banatu bila je Nemica i katolkinja. Svako vreme ima svoje norme.
Treska je znala šta treba da bude.
Robert se namučio da odgonetne poreklo svojih krvnih zrnaca.
Očito mu se sviđalo da ima i jevrejske krvi.
U Detu, u Rumuniji mu je pastorova majka usput rekla: „Pa svi znaju da su Šifovi Jevreji“.
Onda je pronašao da je stric dede Ernesta otišao u Ameriku.
Zvao se Abraham.
Eto, ni Vršac nije bio Juden fraj kako su nacisti verovali jer su neke pametne babe znale kako se preživljavaju teška vremena.
Čak je i Potčah, kod industrijskog grada Ternica, u kojem je Robert godinama radio kao livac, izabrao za stanište zato što ga je podsećao na Vršac.
Jedanput mi je u svom ateljeu u Potčahu upro prst u brdo pored Potčaha i rekao „Zar ne podseća na Vršački breg“?
Susreti sa Robertom Hamerštilom pretvarali su uvek običan dan u praznik.
Posle susreta u Leopold muzeumu (Robertove slike uz Klimta, Šilea i Kokošku čine glavnu trajnu postavku Leopold muzeja) i bečkoj Kunstlerhaus (izložba Omaž – Govoreći o drugima najviše kažemo o sebi, Danas, 8-9. septembar 2007), u vozu (Razgovor u šest slika, Danas, 3-4. februar 2007) susreli smo se u Vršcu, gradu koji je zahvaljujući Hamerštilu postao nezaobilazan toponim svih budućih istorija slikarstva 20. i 21. veka, poput Šagalovog Vitebska.
Nijedan slikar sa ovih prostora nije dosegao slavu Roberta Hamerštila.
U Drezdenu je upravo tekla (od 11. avgusta do 14. oktobra 2017) Hamerštilova izložba Silhouetten u organizaciji moćne BASF – The Chemical Company.
O organizaciju njegovih izložbi su se otimale najmoćnije poslovne grupacije i banke (izložbu Omaž podržala je Wiener Stadtische, Wienna Insurance Group koja je oblepila Der Ringturm, vlastitu centralu, 70 metara visok soliter na bečkom Ringu, sa četiri beskrajno uvećane Hamerštilove slike Životni krug).
A čitav opus Roberta Hamerštila slavi običnog čoveka.
On slika ljude iz naroda, rudare, služavke, seljanke, konkubine.
Otkriva dubinu njihove tuge i patnje, suprotstavlja se malograđanštini, ljudskoj taštini, neosetljivosti za patnje i položaj drugog.
Imala sam sa Robertom zajednički san – da u Vršcu organizujemo zajedničku izložbu njegovih i slika Eve Fišer, Vrščanke, ćerke poslednjeg vršačkog rabina stradalog u Topovskim šupama, Jevrejke koja je zahvaljujući vlastitoj snazi i italijanskim komunistima koji su je prihvatili uspela da preživi Holokaust.
Eva je u dubokoj starosti umrla u Rimu, ali njene slike obogačćuju velike svetske muzeje, a valjda na neko bolje mesto otišao je i Robert.
Najveći Vrščani čitav život su voleli i slavili svoj grad iako im je taj grad doneo logore i smrti najbližih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
