Stanje šoka i žestokog udara po našim životima i navikama stvoreno pandemijskom krizom čini, preteranu, tvrdnju da više ništa neće biti isto, opštim mestom naše privatne i javne komunikacije.
Krize i jesu prostor unutar koga stari obrasci ponašanja i vrednovanja odumiru ili bar ne mogu da funkcionišu na stari način a novi nikako da se rode, odnosno nisu još prepoznati i šire prihvaćeni. Sve su krize poput bolesti time što pokažu da je narušena ravnoteža organizma. U akutnoj fazi krize, kao i kod bolesti postoji ambivalencija mogućih ishoda – društvena terapija i lekovi mogu voditi ozdravljenju, ali ako se problemu pristupi pogrešno ili prekasno stvari se mogu tragično završiti.
Stara maksima u političkoj sociologiji je da se unutar ekonomskih i društvenih kriza menjaju i odnosi moći i partnerstva. Pojavljuju se i novi igrači i koncepti a kroz transformativnu obnovu prolaze postojeći.
Primera radi, hoćemo li nakon pandemijskog straha i bitke za gole živote ponovo gledati rast solidarnosti i pravičnosti? Naravno sa izmenjenom, jeftinijom, socijalno preventivnom ulogom države usmerenom na pristup kvalitetnom obrazovanju i komunikacijama za sve.
Uz izmenjenu agendu na kojoj dominiraju pitanja rada u procesu digitalizacije i robotizacije, klimatskih promena ili migracija. Ako se stare vrednosti kao evergrin vraćaju, one se nikad neće uspešno vratiti u radikalno izmenjeni prostor kroz stare formule i pakovanja.
Hoće li nakon gotovo poluvekovne dominacije neoliberalne mantre o sverešavajućem tržištu na sceni trajnije ostati razvojna država koja je i socijalno preventivna i preduzetnička država, odnosno da li će aktuelne, pandemijom uzrokovane socijalno usmerene intervencije države preživeti krizu?
Pomoć države onima koji ne otpuštaju, malim i srednjim preduzetnicima umesto subvencija i olakšica već favorizovanom korporativnom kapitalu, obimnije osiguranje u slučaju nezaposlenosti, kao i bazični dohodak za osobe bez dovoljnih prihoda morali bi da opstanu i nakon krize.
Kojim argumentima će se braniti dalje privatizacije ako su dugo ruinirani sistemi javnog zdravstva i usluga održali i sistem i naše živote?
Ili je umesto utopije o pravdi i jednakosti na sceni već politički maskenbal u kome se pod maskom brige za zaposlene obezbeđuje, zaduživanjem o trošku građana, dalje jačanje kartela na vlasti.
Na delu je već viđen model po kome umesto više pravde dolazi, unutar krize, do daljeg produbljavanja nejednakosti. Kao što se, po pravilu, po ratovima i krizama na patnji i propasti većine bogatila manjina.
Neophodno je iz sopstvene računice obrtanja profita, ili obnove političkih mandata svejedno, da većina drži nos iznad vode i ne upadne u vrtlog beznađa i siromaštva. I da pri tome veruje da ništa bitno drugačije od tupave, kako tako i kako kome zbrinute svakodnevice, od klimatizovanog Rimskog carstva i hleba i igara, i nije moguće. Pa ni poželjno. Nema sigurne vladavine bez svakodnevnog ubijanja primisli o postojanju alternative.
Svaka kriza je, pa i ova pandemijska koja je specifična po tome što je kriza i ponude i tražnje u kojoj nema vidljivog neprijatelja, istovremeno i kriza odnosa unutar bloka vladajućih elita.
Prvo, radi se o krizi u kojoj se još očitije vide sukob i nadmetanje dva modela kapitalizma koji reprezentuju SAD i Kina. On može voditi krajnjoj polarizaciji ali i konvergenciji i ugradnji ponečeg od konkurentskog modela. Čini se da je model globalizacije u neoliberalnoj formi na izdisaju.
Drugo, na delu je recesijom već započeti val deglobalizacije i povratka nacionalnoj državi. On uključuje i povratak nužnom nivou samodovoljnosti i očuvanih bazičnih resursa. Aktuelna kriza jasno pokazuje koliko košta gubljenje kontrole nad vitalnim dobrima.
Kako god, očajnički su nam potrebne razvojno umešne države koje će produktivno ulagati – od obrazovanja do javnog zdravlja, infrastrukture i obnovljivih izvora energije. U suprotnom, samo će se nastaviti sa štampanjem para, spekulacijama i naduvavanjem već prenaduvanog finansijskog balona.
Da li treba dodati da se one ne mogu voditi isključivo logikom profita i da njih moraju voditi prosvećene elite a ne politički trabanti i ulizice.
Slučaj Srbija.
Otkazi, ali i prateći, krizom ojačani strah od gubitka posla i prihoda, otvara i maligno, disciplinujuće delovanje krize i kreira atmosferu radnog logora u kome si sretan što si živ i imaš kakav takav posao.
U Srbiji, zbir otpuštenih, onih sa neproduženim radnim ugovorima, onih koji će ostati bez prihoda u sivoj zoni ekonomije i bar dela onih koji su se nevoljno vratili u zemlju, čini, sa već nezaposlenima, milionsku masu.
Cenu će platiti i većinski, neprivilegovani delovi srednje klase. Vlasnici mikro i malih preduzeća i samozaposleni su u istoj retorti.
Na delu je igrarija sa ekspresnim vraćanjem i nevoljnim dočekivanjem gastarbajtera. Treba ozbiljno razmotriti predlog Branka Milanovića o uređenoj migraciji. Rečju, nema migracije dok migrant nema obezbeđeno radno mesto, uz mogućnost uvođenja obaveze da se posle određenog vremena vrati u svoju zemlju.
Politika i izbori su arena u kojoj se odlučuje u kom će se smeru krenuti. Nakon vanrednog stanja kojim se suspenduje demokratija nije rešenje u povratku njenom simuliranju.
Za uspravne građane, posebno radnike koji su ostali bez pouzdane političke adrese, jedina mogućnost su demokratsko samoorganizovanje i slobodni izbori. Ako su već bez političkog partnera koji ih neće zaboraviti odmah po izborima, sindikati bi trebali da ulažu u politička dokapitalizaciju i akcione veštine i znanja svih radno angažovanih.
Naravno i u traženje opipljivih garancija da je socijalni dijalog put da se dođe do prihvatljivih i održivih rešenja.
Za populiste u svim izdanjima nema institucionalizovanog dijaloga – narod je tu da bude priveden i zaveden. Staro je pravilo političara od profesije da je demokratija za odrasle ono što je čokolada za decu: beskrajno izazovna, bezopasna u malim količinama, ali štetna kad se previše uzme, odnosno preozbiljno shvati.
Kad je o predstojećim izborima reč, da sam ja netko, što bi rekao Arsen Dedić, ja bi ih odložio za narednu godinu, a svu energiju i izdvojena sredstva usmerio u pomoć najugroženijima. Tako bi se poštedeli političkog blaćenja a u međuvremenu bi se moglo poraditi i na fer izbornim uslovima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
