Foto: EPA-EFE/ WU HONG

Kina je veći deo svoj istorije bila upravo vodeća zemlja svetskog poretka. Tokom više hiljada godina trajanja kineske civilizacije, Kina nikada nije bila u situaciji da saobraća s drugim zemljama i civilizacijama čija veličina i razvijenost su uporedivi s njenim.

Danas, kada NR Kina obeležava 70 godina postojanja, veliki deo sveta misli da se pred nama nalazi „veliki vek Kine“ koji se nastavlja na prethodne hiljade godina kineske dominacije u svetu.

Teško je i zamisliti da se Kina veći deo 20. veka borila da prehrani svoje stanovništvo, pri čemu je jedno jaje po glavi stanovnika bilo pravo bogatstvo.

A gde je Kina danas i koliki je njen napredak u poslednje dve decenije, od 1998. do 2018. može da se vidi iz sledećih uporednih podataka. Najveće ekonomije sveta u trilionima dolara su: SAD 21,3, Kina 14,2, Japan 5,1, Nemačka 3,9, Indija 2,9, VB 2,9, Francuska 2,7, Italija 2,03, Brazil 1,9 i Kanada 1,7

Japanski bruto nacionalni dohodak porastao je od 1998. sa 4 na 5 triliona dolara u 2018. američki sa 9 na 20 triliona, indijski sa 0,4 na 2,6 triliona, dok je kineski dohodak porastao sa 1. na 13.1 trilion dolara. Kineski izvoz bio je 1985. godine 27 milijardi dolara, da bi 1995. porastao na 145, 2005. na 761 milijardu, a 2015. bio je 2,3 triliona dolara.

Kina je prema rastu bruto nacionalnog dohotka od 2009. treća u svetu. Ispred nje su Bangladeš sa 188, Etiopija sa 180, a Kina sledi sa 177 odsto.

Vreme oblikovanja kineskog uspeh poklopilo se s krajem prošlog i početkom ovog veka. U Kini je potraga za najboljim organizacionim principom dobila formu koja je prvih dvadeset godina ovog veka prestavila kao izrazito „strateški period prilika“ za Kinu. Upravo su ove dve decenije bile doba „kineskog izazova“ i „kineske šanse“.

Koncept se odrazio i na priznavanje kineskog napretka i potencijala za strateški napredak i – paradoksalno – strahovanje o njenoj ranjivosti. Kina je usvojila filozofiju da su „šanse retke i prolazne“. Kina je dobro predvidela da će se šansa pojaviti i da je neophodno da se iskoristi, ukoliko Kina ne želi da ostane drugorazredni faktor u svetskoj istoriji. A ništa nije skuplje od propušenih šansi.

Ukoliko se potraže uslovi i uzroci za ovaj kineski uspeh, naći će ih se mnogo, od unutrašnjih i spoljnih, pa do geopolitičkih. Ali, nigde uloga i značaj veze između prošlosti i sadašnjosti nije toliko važna za ukupni napredak kao u Kini, tako da je ona jedan od oslonaca moderne Kine. Kad su se prvi put pojavili kineski ideografski znakovi, u vreme dinastije Šang, u drugom milenijumu stare ere, stari Egipat se nalazio na vrhuncu slave.

Veliki gradovi države klasične Grčke još se nisu pojavili, a Rim je bio hiljadu godina daleko. Oblik pisanja koji je direktni naslednik onog iz doba dinastije Šang primenjuje se sve do današnjeg dana i upotrebljava ga više od milijardu ljudi. Današnji Kinezi razumeju natpise zabeležene u vreme Konfučija, a knjige i razgovori na savremenom kineskom jeziku začinjeni su stolećima starim aforizmima u kojima se pominju drevne bitke i dvorske intrige.

Sadašnji kineski lider Si Đinping neposredno spaja vrednosti stare kineske civilizacije sa savremenošću. Kada opisuje socijalizam, on snažno potencira vrednosti i deli ih na vrednosti države, društva i svakog pojedinca.

Te vrednosti su napredak, demokratija, civilizovanost, harmonija, sloboda, jednakost, poštovanje i sprovođenje zakona, patriotizam, posvećenost, integritet i prijateljstvo. Napredak, demokratija, civilizovanost i harmonija su vrednosti države, a sloboda, jednakost, pravda i vladavina prava vrednosti su društva, dok su patriotizam, posvećenost, integritet i prijateljstvo vrednosti svakog pojedinca. Si, onda, zaključuje: „Sve je to na svojevrstan način sadržano i u staroj kineskoj kulturi i predstavlja suštinu nacionalnog bića i ima duboke korene u kineskom mentalitetu i načinu ponašanja.

Današnji sistem socijalističkih vrednosti predstavlja obogaćeno nasleđe tradicionalne kineske kulture „.

Austrijski nadvojvoda i jedan od retkih ličnih svedoka celog 20. veka, Oto fon Habsburg, u razgovoru koji smo vodili 2009. imao je jedinstveno objašnjenje pojave, trajanja i uspeha komunizma u Kini. Posle Bokserskog rata, sklopljen je mir između Kine i evropskih država. Poseban ugovor je sklopljen između Nemačke i Kine, jer je nemački ambasador ubijen u ratu. Nemački car Viljem II u ugovoru je tražio jednu stvar, koju niko drugi nije.

On je tražio da princ dođe u Berlin i da se pokloni nemačkom caru. U to vreme u Kini takvo poklanjanje je rezervisano isključivo za cara Kine, pa je to što su Nemci tražili, za Kineze značilo gubljenje obraza. Dan kada se princ naklonio ispred nemačkog cara – to je bio dan kada je stvoren komunizam u Kini. „Jer njihov komunizam nije komunizam, već predstavlja trenutak kada je sve plemstvo Kine shvatilo koliko je važno sačuvati obraz. To objašnjava i Ču Enlaj, koji je bio veliki mislilac i bio je veoma uticajan čovek među velikim porodicama.

Zato ćete u kineskom komunizmu naći mnogo ljudi koji slede veliku tradiciju kineskog plemstva. Oni su svuda.“, objasnio je Habsburg.

Beogradski istoričar koji je doktorirao u Kini i koji mnogo vremena provodi u ovoj zemlji, Jovan Čavoški, smatra da je ključ kineskog uspeha u tome što se integracija Kine u glavne svetske tokove uglavnom izvodila pod kineskim uslovima i u skladu sa kineskim potrebama. Čvrstina kineskih institucija, jasnost vizija i planova, kombinovana sa izuzetnim nivoom fleksibilnosti i pragmatičnosti u primeni različitih mera i iskustava zarad sveukupnog razvoja kineskog društva, predstavljaju suštinu kineskog puta ka svetskom vrhu“, kaže Čavoški.

Kada sam pre skoro četvrt veka razgovarao s jednim od impresivnih kineskih ministara spoljnih poslova, Hunag Huom, on je naveo da reforme mogu uspeti samo ukoliko imaju razumevanje i podršku društva kao celine, a za takvo razumevanje i podršku treba vremena.

„Kinesko iskustvo za 15 godina pokazuje da reforme ne moraju obavezno da počnu od najtežih i temeljnih stvari, nego se isprepletani problemi mogu rešiti „čvorić po čvorić“. Mi smo radije počeli proboj na mestima gde je mogućnost uspeha bila najveća, a otpor najmanji, objasnio je Huang Hua.

U članku za časopis „Forin Afers“, kineski premijer od 2003. do 2013 – doba kada je Kina čvrsto postavila temelje svog uspeha, Ven Žibao, upozorio je da su „šanse retke i prolazne“, i podsetio da je Kina propustila raniji period šansi zbog „velikih grešaka, naročito desetogodišnje katastrofe „velike Kulturne revolucije““.

Prva petina novog veka je bio period šansi „koji mi moramo da čvrsto ugrabimo i u kome možemo dosta da postignemo.“ Dobro korišćenje ove prilike, Ven je ocenio, trebalo bi da bude „od izuzetne važnosti i značaja za ciljeve kineskog razvoja.“

Šta je Kina mogla da postigne s novom „strateškom šansom“? Može se reći da je kineska debata po ovom imala formalan početak. Ona može da se pronađe u nizu posebnih predavanja i studijskih grupa sastavljenih od strane kineskih stručnjaka i vrhunskih državnih rukovodioca između 2003. i 2006. Program koji je proučavan obuhvatao je uspon i pad velikih sila u istoriji, značenje njihovog rasta, uzroke njihovih čestih ratova i da li i kako moderna velika sila može da uspe da bude dominantan akter u međunarodnom sistemu bez pribegavanja vojnim konfliktima?

Ove teme su zatim razrađene u „Usponu velikih sila“, filmu od dvanaest delova, koji je emitovan na kineskoj televiziji 2006. godine i koga su gledale hiljade miliona gledalaca. Kao što je zabeležio ekspert za Kinu, Dejvid Šambo, ovo je možda jedinstveni filozofski momenat u istoriji politike velikih sila: „Samo nekoliko, ako i toliko, drugih velikih ili ambicioznih sila uključuju se u takve introspektivne poduhvate.“

Koje je lekcije Kina mogla da izvuče iz ovih istorijskih primera?

U jednom od prvih i najobuhvatnijih pokušaja da odgovori na ovo pitanje, Peking je nastojao da ublaži spoljno shvatanje njenog jačanja, tako što je artikulisao predloge kineskog „mirnog uspona“. Članak u „Foreign Affairsu“ koji je 2005. napisao Ženg Bijan, tada uticajna kineska politička figura, mogao je da se shvati kao poluzvanična politička izjava.

Ženg je ponudio garanciju da Kina je usvojila -„strategiju … da prevaziđe tradicionalne načine za stvaranje velike sile.“ Kina je tražila „novi međunarodni politički i ekonomski poredak,“ ali je postojao „jedan koji se mogao postići kroz postepene reforme i demokratizaciju međunarodnih odnosa. „Kina, pisao je Ženg, „neće da pratiti putanju Nemačke koja je vodila u Prvi svetski rat, ili one puteve Nemačke i Japana koji su vodili u Drugi svetski rat, kada su ove države nasilno opljačkale resurse i vršile hegemoniju. Niti će Kina pratiti put velikih sila koje se nadmeću za globalnu dominaciju tokom Hladnog rata“.

Skoro istovremeno, kineski predsednik, Hu Jintao, održao je govor na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, pod naslovom „Ka harmoničnom svetu trajnog mira i zajedničkog prosperiteta“, na istu temu kao Ženg Bijanov članak. Hu je ponovo potvrdio važnost sistema Ujedinjenih nacija kao okvira za međunarodnu sigurnost i razvoj i istakao – „za šta se Kina zalagala“. Dok je ponavljao da je Kina favorizovala trend demokratizacije svetskog biznisa, Hu je insistirao da će Kina da sledi svoje ciljeve mirno i u okviru sistema UN:

„Kina će, kao i uvek, poštovati ciljeve i principe povelje UN, aktivno učestvovati u međunarodnim poslovima i ispunjavati svoje međunarodne obaveze, i raditi sa drugim državama na građenju nove međunarodne politike i ekonomskog poretka koji je pravičan i racionalan. Kineska nacija voli mir. Kineski razvoj, umesto da povređuje i ugrožava bilo koga, može da služi samo miru, stabilnosti i zajedničkom prosperitetu sveta“, rekao je Hu.

Kineski vokabular je veoma delikatan. „Mirni rast“ i „harmoničan svet“ su teorije koje su izražavale principe klasične ere, koja je obezbedila kinesku veličinu: postepeno, usklađeno sa trendovima i izbegavanjem otvorenog sukoba; organizovani oko moralnih principa za harmonični svetski poredak.

Oni su takođe objasnili put do statusa velike sile koji je, verovatno, bio privlačan generaciji rukovodstva koje je odraslo tokom društvenog kolapsa „Kulturne revolucije“, koja je znala da njen legitimitet sada zavisi delom od pružanja umerenog bogatstva i udobnosti kineskom narodu i odmora od preokreta i oskudice iz prethodnog veka.

Reflektujući još na merljiviji stav, u zvaničnim kineskim izjavama je fraza „mirnog rasta“ prepravljena u frazu „mirnog razvoja“, na osnovu primedbi da je pojam „rast“ bio previše preteći i trijumfalistički. Kina odbija da je njen miran razvoj trik kojim Kina „skriva svoj sjaj i čeka svoju šansu“, već je to iskrena politika jer najbolje služi kineskim interesima i uklapa se u međunarodnu stratešku situaciju.

Henri Kisindžer je u svojoj knjizi „O Kini“ (koja će se narednih nedelja pojaviti i na srpskom jeziku), zaključio: „Period slabosti i neuspeha za Kinu – što se može i nazvati „dugim kineskim devetnaestim vekom“ – približavao se kraju. Peking je još jednom postao centar sveta, njihova civilizacija je još jednom izvor uzbuđenja i divljenja“.

Revija Ace Joksimovića pomaže dijalogu Kine i Amerike

Današnja Srbija ima sreću da je bila deo zemlje koja je veoma rano uvidela kineski značaj za budućnost sveta i na neki način, doprinela njenom usponu. Istina, neke analogije kineskog i jugoslovenskog razvoja počele su veoma rano.

Tako je „zvezda“ Donovanovog OSS, kapetan Volter Mansfild, koji je prvi bio u štabu Draže Mihailovića i poslao izveštaje o odnosima s partizanskim pokretom, prebačen hitno u Kinu sa zadatkom da prati razvoj i odnose nacionalističkog i komunističkog pokreta. „Čerčilova odluka da napusti Mihailovića i prihvati Tita, bila je replika njegove Čang Kaj Šek Dileme“, napisao je Ju Maočun u knjizi “ OSS in China: Prelude to Cold War“.

Titov raskid s Staljinom, poslužio je DŽordžu Kenanu da formuliše „strategiju klina“. Ona, rekao je Kenan, možda neće doneti plodove u Sovjetskom Savezu, ali glavni cilj bila je Kina. Pet decenija kasnije, reklo bi se, ova strategija dala je rezultate.

Dijalogu Kine i SAD posredno je i na neobičan način doprinela i Jugoslavija. Do uspostavljanja kontakata došlo je, zapravo, na modnoj reviji kreatora Ace Joksimovića koju je 1969. organizovala Ambasada Jugoslavije u Varšavi. Nikson je naložio Volteru Štuselu, izuzetno sposobnom i diskretnom američkom ambasadoru u Varšavi, da iskoristi prvu priliku koja mu se ukaže i uspostavi kontakt s kineskim otpravnikom poslova, kako bi s njim obnovio razgovore na ambasadorskom nivou.

Ta mogućnost Štoselu se ukazala 3. decembra 1969. na jednom neobičnom skupu – jugoslovenskoj modnoj reviji koja se održavala u varšavskoj Palati kulture. Nemajući nikakve instrukcije za slučaj da mu priđe neki američki diplomata, kineski otpravnik poslova gotovo da je pobegao od američkog diplomate. Poruka je mogla da bude prenesena tek kada je Štusel konačno uspeo da „satera u ćošak“ njegovog prevodioca.

Kada je 11. decembra dobio instrukcije kako da se postavi prema Amerikancima, kineski otpravnik poslova je pozvao Štusela u svoju ambasadu da obnove razgovore.

Povezani tekstovi