Vek nasilja i licemerja

Knjiga Moral i naše vreme prof. Jovana Babića je potpuno usamljena knjiga u našoj filozofiji. U njoj je sadržano četrnaest temeljnih i teških tekstova koji se, kao i rashlađeno vino ili visinski vazduh Ničeovih misaonih uzleta, ne mogu uzimati u većim dozama, a da se ne nahlade pluća. Centralni tekst nosi naziv Država i moral. Drugi tekstovi govore: o zlatnom pravilu i kategoričkom imperativu; o činjenicama, načelima i vrednostima; o pojmu zla; o utilitarizmu i slobodi; o ratu i zločinima; o pacifizmu; o oproštaju i opravdanju; o reproduktivnim pravima; o primenjenoj etici.
Jedna tema, eksplicitno ili implicitno, provlači se kroz većinu njih. Autor knjige zove je gnoseološka oholost.
Šta je, dakle, gnoseološka oholost?
To je stanje duha. I „to stanje duha, a ne egoizam, jeste glavni izvor moralne krize … u našem dobu“. Gnoseološka oholost onemogućava realizaciju morala kao određenog partikularnog morala koji … važi kao društvena činjenica, koji je konkretan, a ipak univerzalan, i koji nije redukovan na neki vanmoralni sadržaj“.

Gnoseološka oholost

Vredi izdvojiti odgovor autora knjige Moral i naše vreme na pitanje: Kakva je korist od filozofije, koja je, kao što smo videli, „višestruko opasna“ i kadra da proizvede zlo? Taj odgovor glasi:

„Filozofija ne može neposredno pomoći u artikulaciji društvenih i životnih pitanja, jer ona se kreće na pojmovnom planu i do stvarnosti može doći samo posredno“. Ali filozof je nezamenljiv i u svom poslu kada je u pitanju ispitivanje razloga i „načela iz kojih nastaju sistematske greške u zaključivanju i vrednovanju, greške koje proizvode i utemeljuju dalekosežne moralne predrasude…“ Ta ispitivanja obavlja kroz „analizu pojmova i utvrđivanje releventnih distinkcija. Jasni i precizni pojmovi su pretpostavke da se dođe do istinitog objašnjenja o bilo čemu…“

„Bilo kakva pretenzija na vladavinu nad stvarnošću, pa i na vlast nad znanjem, značenjem ili metodom, predstavljala bi filozofski pogubnu gnoseološku oholost, koja se predstavlja kao prezir prema onim zakonima koji u svetu stvarnosti važe i kao nepoštovanje onog inventara činjenica, pojmova i pojmovnih distinkcija koji u svetu aktuelno postoje“.

Gnoseološka oholost ima mnoštvo svojih lica.
Jedno od njih je idealistička greška u kojoj je založen stav prihvatanja apstraktnih principa po cenu nepoštovanja i negiranja činjenica sveta i činjenica života. A jedan od vidova idealističke greške je često tzv. „mešanje normativnog i stvarnog“. „Da bi neka opcija bila stvarno dobra (bolja ili najbolja) mora biti i stvarno, a ne samo logički, moguća. Idealistička greška upravo to gubi iz vida. Prof. Babić podseća da su životne situacije najčešće takve, da npr. od deset apstraktno mogućih rešenja problema koji nas tišti, samo tri mogu da budu stvarno moguća. I ta tri, koja nas jedino mogu usrećiti, mogu biti poslednja na listi, pa da se intelektualne rasprave vode o onima koji su ispred njih, jer se pretpostavlja da su, time što su ispred, favorizovana kao bolja. A izborom „nerealnih, idealnih mogućnosti odustaje se i od izbora i od rešenja problema, čime se, prepušta inerciji i stihiji nekog ideala, koji po cenu nepoštovanja činjenica… pokušava da se nametne u stvarnosti“. Primer za to je „negiranje postojanja konflikata u društvu koje smo mi dugo negirali i koji su zato što su negirani, indukovali i akumulirali brojne i nerešive probleme“, zbog kojih nam se, u krvi raspala i država.
Izraz gnoseološka oholost je, naglašava autor, veoma pogodan za označavanje jedne postkantijanske linije u filozofiji u kojoj imamo čudnu kombinaciju preziranja činjenica i želje da se ovlada svetom“. To je stav jednog pretencioznog pseudo-univerzalizma, karakterističnog za doktrine, kakve su npr. marksizam, ali i utilitarizam, a, po našem mišljenju, i za Poperovu odu svetu totalitarizma kapitala.
Iz raznih vidova gnoseološke oholosti nastaju teške implikacije. Impresivne su analize grešaka i njihovih implikacija koje se provlače u filozofskom, moralnom i uopšte intelektualnom suđenju, a na koje ukazuje prof. Babić. Tako, na primer, iz tzv. progresističke greške proizlazi „da smo mi kao današnji ljudi vredniji od naših predaka, da zaslužujemo veće poštovanje, bolju zaštićenost i više uspešnosti nego ljudi ranijih generacija“. Zbog takvih predrasuda mnogi intelektualci i filozofi, kada nam se dese teške ili zle pojave, najpre govore kako nije trebalo da se dese, a pošto su se ipak desile, najčešće tvrde „da je naše vreme posebno rđavo, kao nijedno drugo“.
Druga implikacija progresističke greške je osećanje i praktičan stav „da sa nama počinje istorija, ili drugom terminologijom, završava istorija, kao istorija sukoba i zla; i počinje istinski život u svetu apsolutnog smisla i konačnog dobra, a da su prethodne generacije, kao materijal usmerenog progresa, bile neka niža bića, koja su postojala da bi se ostvario cilj tog progresa – da bismo mi živeli u onom čega oni nisu bili dostojni i na šta zato nisu imali pravo: u idili beskonfliktnog življenja.“
Da bi se izbegle greške i njihove implikacije autor knjige nudi i jedan kriterijum.
Kada se vrednuje jedno vreme, naše ili prošlo, kaže prof. Babić, moralni kriterijum mora da se primenjuje iznutra, odnosno unutar konteksta tog vremena, i uvek će morati, kao jaku pretpostavku, da uzima u obzir nešto što bismo mogli nazvati „rezultanta (tog) vremena“. Kada to ne činimo polazimo od pretpostavke našeg vremena. A pretpostavka „o posebnosti „našeg vremena“ proizvodi sistematski opšte predrasude i te predrasude mogu biti veoma raširene i veoma uticajne. One će često davati za osnovu lažna opravdanja i neutemeljene i neispravne ocene raznih segmenata stvarnosti ( i to ne samo kad su te ocene negativne).
Kakvo je naše vreme, iz koga tako olako presuđujemo prošlim vremenima?
Autor knjige naglašava da je svestan da „mi živimo u jednom rđavom vremenu, u veku čiju prvu polovinu karakteriše enormna količina nasilja, a drugu polovinu enormna količina licemerja“. Pri tome naglašava da je „licemerje jedno od konstitutivnih načela tzv. zapadne civilizacije“ i da je u drugoj polovini XX veka „postalo mehanizam opšteg opravdanja po kojem se sve, pa i najneispravnije i po opsegu najneverovatnije stvari mogu činiti, samo ako se pozovemo na načela visokog intenziteta opravdanja, kakva su „slobodni svet“, „razvitak demokratije“, ili „ljudska prava“.
Ali „moralni problem našeg sveta ne svodi se samo na propast velikih nada i obećanja koje smo nasledili iz prošlosti; značajniji problem nam „nameću najave nove i drugačije budućnosti. Nije samo naša prošlost propala, a pod njom ne treba podrazumevati samo „bezbrižne decenije koje smo proživeli“; propala može da nam bude i budućnost, a to se može desiti kada „nam i budućnost nadire kroz promene koje nismo uvek u stanju da promislimo i domislimo i kojima se prilagođavamo na jedan uglavnom pasivan način“.
U tekstu „Država i moral“ profesor Babić pokazuje kako „kvalitet života pretpostavlja solidnu državu“. Jer sloboda koju ljudi treba da uživaju podrazumeva i to „da se može rugati čestitosti, preduzetnosti, dostojanstvu ili poštenju, a diviti aroganciji ili beskrupuloznosti ili poniznosti ili proizvoljnosti; ali ne znači da je to i moralno ispravno: to što u slobodu spada i to da sama sloboda može da se ograniči, ukine ili zloupotrebi – ne znači da je svrha i vrednost slobode da se baš to sa njom radi“. Stoga, kaže autor, „Važenje zakona u društvu je pretpostavka ne samo kvalitetnog (društvenog i individualnog) života, već često i samog života kao proste biološke i institucionalne i složene institucionalne činjenice“. Osnovna teza tog sjajnog teksta o Državi i moralu je da je: država „garant važenja zakona“ i „da se ona ne može ničim zameniti“; da je „suština njene funkcije sprovođenje zakona“ i da je sprovođenje zakona pretpostavka bilo kakvog regulisanog društvenog stanja, „A bez garancije važenja zakona (regulisanja) ne može biti ni bilo kakve, a pogotovu ne može biti sigurne slobode“. Iako se sloboda mora i ograničiti.