Veslači, Osvajači

U knjizi Borislava Radovića “Pesme 1971-1991” (“Novi glas”, Banjaluka 1992), zahvalnoj za različita čitanja, u kojoj su prepoznatljive aluzije na istorijske, mitske, književne i svakodnevne događaje, istorija ima drukčiji, naknadni smisao. Ona je značajna samo i onoliko koliko omogućuje pesniku da otkriva nova značenja reči. Pisati o istoriji, mitu, znači pre svega odgonetati, obnavljati jezičko pamćenje. Radović pripada dragocenom krugu srpskih pesnika koji veruju da sve istine mogu da se iskažu pesnički i da ne postoje neke posebne istine koje bi opstajale izvan granica svakog, pa i pesničkog govora.

U pesmi “Veslači” pesnikov jezik pamti duže, stariji je od mita. Svestan da su istorija, posebno mitologija, pune podvala i namernog zaboravljanja onog što se i kako se dogodilo, Radović je već u samom naslovu pokazao opreznost. Njegova se pesma zove “Veslači”, ne “Argonauti”. Ne želeći da prepričava niti da tumači mit, on je napisao pesmu o veslačima, osvajačima, koji protivno “cenjenom predanju” ne slave već jadikuju. S njihovih puteva “niko nije / donosio krzna, dovodio cure… krvavismo gaće i plovismo, dok drugi / ambare puniše i ložnice…” Veslaju praznih šaka, dok ih mitski Pevač, Orfej lično, bodri i uverava ih da će jedino tako doći do “oslađenih voda, / zelenijih trava i mrsnijih zemalja”. Živeći na neplodnoj, ispošćenoj zemlji (nisu znali za nađubrivanje), veslači kreću u osvajanje novih kolonija. Uslovi su surovi, gotovo nepodnošljivi, zabeležili su istoričari. Kolonizacija je doslovno borba za goli život i opstanak. Posle će doći mit da ih veliča, ali i da “pokrije” njihove nedaće, sumnje i usputne poraze. Kasnije i pesnici. Ovde Radović iskoračuje. Umesto da obnavlja, on razara mit. I ne samo to. Svoje veslače smešta tamo gde im je mesto, u muzej: “Mali, ovolicni, pod staklom što odzvanja / kad vozila protutnje ulicom / crni po crvenom: sam vrag bi znao stigoše l’ kud”. Zasićeni pričama o zlatnom runu, o dvorskim, rodbinskim svađama i spletkama, pa i onima između bogova, znajući za pune ambare i ložnice onih što su ostali, Radovićevi veslači, “crni po crvenom”, veslaju “preko trbuha” grčke vaze, nastale, sudeći po neupadljivom podatku o načinu slikanja, negde pred kraj sedmog veka pre naše ere. “Mali, ovolicni”, naglašava pesnik, ne više u velikom mitu već u jezičkom pamćenju, pod staklom u nekom tihom muzeju, čiji mir katkad poremeti tutnjava vozila, oni i dalje veslaju, upozoravaju, šta li? “Sam vrag bi znao”, kaže Borislav Radović, nasuprot mitu koji i dalje uznosi njihove pobede, “stigoše l’ kud”.

Tekst Somona Simonoviča iz 1993, objavljen u knjizi „Onaj Dis u meni / Zapisi o pesmama i srpskim pesnicima“ (Tanesi, Beograd 2015)

Veslači

Crni obrisi na crvenoj vodi:

u suton, veslaju suncu iza leđa,

veslaju crni po crvenom,

morem kao preko trbuha neke vaze,

a Pevač na krmi stojeć momčad na zaveslaj bodri:

„Mislilo se da smo se vratili, a, nismo;

s naših puteva niko nije

donosio krzna, dovodio cure,

kao što je tvrdilo cenjeno predanje;

krvavismo gaće i plovismo, dok drugi

ambare puniše i ložnice;

veslajte dalje, veslajte dalje,

orilo se za nama sa rtova;

veslati dalje, deco draga,

to vam je još najbolji način da se pređe

iz mora u more, do oslađenih voda,

zelenijih trava i mrsnijih zemalja.“

Mali, ovolicni, pod staklom što odzvanja

kad vozila protutnje ulicom,

crni po crvenom: sam vrag bi znao stigoše l’ kud.

Pesnik, prevodilac, esejista

Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, vrstan prevodilac i istančani esejista, Borislav Radović preminuo je 26. aprila u Beogradu. Radović je rođen 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti, a veći deo radnog veka proveo je kao urednik u “Nolitu”. Stihove je objavljivao još kao srednjoškolac, da bi se kao student oglasio prvom zbirkom “Poetičnosti” (1956), za koju je dobio “Brankovu nagradu”. Usledile su pesničke knjige “Ostale poetičnosti” (1959); “Maina” (1964); “Bratstvo po nesanici” (1967); “Opisi, gesla” (1970); “Pesme 1971-1982” (1983); “Pesme 1971-1991” (1991), za koje je dobio nekoliko prestižnih nagrada, između ostalih, “Zmajevu” i “Nolitovu”, kao i priznanja “Branko Miljković”, “Vasko Popa”, “Desanka Maksimović” i “Žička hrisovulja”; “Pesme” (1994) i “Pesme” (2000). Za eseje o pesnicima i poeziji ovenčan je priznanjem “Đorđe Jovanović” (2002), a ostaju upamćeni njegovi izuzetni prevodi S. Dž. Persa, Elijara, Bodlera i Balzaka.