Vučićev kompetitivni autoritarizam

Ova politikološka tradicija vuče poreklo od radova sociologa Barington Moora iz šezdesetih godina, ali počiva na savremenim radovima politikologa Charles Tillyja, Sydney Tarrowa i Doug McAdama (među najznačajnijima radovima izdvaja se Tillyjev Contentious Politics in Europe 1650-2000 objavljen 2003. godine). Po ovom shvatanju, sukobi su presudni za demokratsku praksu i konsolidaciju, jer opstanak demokratije može preciznije da se proceni u okolnostima zaoštrenih sukoba. Ako na vrhuncu sukoba demokratski poredak opstane (pokazujući se sposobnim da procesuira i razreši takav sukob), poredak je konsolidovan.

Politikolog Nebojša Vladisavljević u ovoj knjizi Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra. Arhipelag, Beograd, 2019, 359 strana, čiji su delovi objavljeni u rubrici Fetljon u Danasu istražuje nekoliko sukoba koji su se u Srbiji desili u periodu 2000-2016: slanje Miloševića u Hag, održavanje parade ponosa, pregovori o statusu Kosova i kampanja blaćenja zaštitnika građana. Najveći deo ove analize Vladisavljević je uradio kroz analizu medijskih sadržaja (mereći intenzitet sukoba u medijima) i intervjue sa većim brojem ključnih aktera.

Ova knjiga sadrži tri nove teze o demokratiji u Srbiji. Prvo, analizom sukoba ustanovilo se da je kvalitet demokratije u Srbiji neposredno posle 5. oktobra 2000. potcenjen, dok je neposredno u periodu posle 2012. godine precenjen. Drugo, politička promena od 5. oktobra predstavlja revolucionarnu, a ne običnu (rutinsku) promenu vlasti. Treće, pad demokratije u Srbiji je možda nastao posle 2012. godine, ali je teren za pad pripremljen pre 2012. godine.

Ključni feler predstavljaju institucije tzv. četvrte grane vlasti koje su uspostavljene posle 5. oktobra, ali se nisu u potpunosti razvile do 2012. god. Kolaps demokratije nastupio je kao posledica otvorenog napada i radikalne demontaže ovih institucija, koji je izvela vladajuća koalicija posle 2012. godine.

Da bi objasnio funkcionisanje demokratije u Srbiji, Vladisavljević prihvata kompetitivni autoritarizam (competitive authoritarisianism) sve popularniji koncept u političkoj nauci razvijen početkom 21. veka kojim se preciznije opisuje rastući broj režima koji nisu demokratski, ali nisu potpuno zatvoreni.

Konceptualnom uobličavanju najviše su doprineli austrijski i američki politikolozi Andreas Schedler, Steven Levitsky i Lucan Way. Prvi je objavio „Elections without democracy: The menu of manipulation“, a druga dvojica tekst „The Rise of Competitive Authoritarianism“ 2002. godine. (Nemački politikolog Wolgang Merkel je sa par autora 2003. god. skovao termin defektivna demokratija, koji suštinski odražava iste ideje, ali se ovaj termin nije zapatio.)

Ovaj koncept je već upotrebljavan za klasifikaciju političkog sistema pod Miloševićem u periodu 1990-2000, ali, koliko mi je poznato, Vladisavljevićeva studija je prva na srpskom jeziku koja nedvosmisleno tvrdi da se vlast Aleksandra Vučića od 2012. god. do danas može kvalifikovati kao kompetitivni autoritarizam.

Kompetitivni autoritarizam je oblik hibridnog režima i razlikuje od ostalih oblika nedemokratskih režima (totalitarizam, diktatura, autoritarizam) po tome što se u njemu toleriše politička konkurencija.

Uistinu, na izborima u ovakvim režimima stranke se žestoko nadmeću za glasove (otuda pridev kompetitivni), ali opozicija ne može da pobedi na regularan način. Razlog tome je što vladajuća elita čvrsto kontroliše glavne poluge vlasti (zakonodavstvo, izborni proces, medije, javne resurse), ali za razliku od komunista, nacista ili ostalih jednostranačkih diktatora koji ne dozvoljavaju opoziciju, ostavlja mali i strogo kontrolisani slobodan prostor.

Izbori jesu takmičarski, ali izborna pravila su takva da uvek obezbeđuju pobedu vladajuće koalicije. Slobodni mediji postoje, ali je njihov domet ograničen. Sudstvo i tužilaštvo se nalaze pod ogromnim političkim pritiskom. Sude i preduzimaju istražne radnje slobodno, ali samo ako procesi nemaju politički karakter. Konačno, budžetska sredstva se troše na javne usluge i javna dobra, ali je njihova cena nekoliko puta preplaćena usled čega ukupan kvalitet javnih usluga opada.

Za objašnjenje sloma demokratskih institucija u Srbiji Vladisavljević koristi institucionalnu analizu kompatibilnu s konceptom izbornog autoritarizma. Da bismo razumeli prirodu i problem konsolidacije demokratskog poretka, neophodno je da demokratske institucije razgraničimo u dva skupa.

U prvi skup spada podela vlasti na zakonodavnu izvršnu i sudsku. Ova podela se uzima kao neka vrsta osnovnog paketa demokratije utemeljena u radovima Džon Loka, Šarl Monteskjea i Federalističkim spisima. Međutim, u poslednjih par decenija u literaturi se sve više naglašava „pun paket“ demokratskih institucija, odn. tzv. četvrta grana vlasti. Radi se o institucijama koje nadziru šta rade izvršna i administrativna vlast između dva izborna ciklusa.

U ove institucije ubrajamo tela koja kontrolišu izborni proces, medije, zaštitu prava građana, potrošnju javnog novca, korupciju itd. Bez ovih institucija demokratija funkcioniše na osnovu neformalnih pravila sa izraženim klijentelizmom i uz veliku zloupotrebu javnih resursa. Argentinski politikolog Guillermo O Donell je ovo uočio još 1994. godine na primeru pokušaja demokratizacije u Latinskoj Americi i ovakve režime nazvao delegativne demokratije.

Ovaj sistem, međutim, nije stabilan, jer u trenutku kada dođe do poremećaja balanasa snaga unutar vladajuće koalicije ili između vladajuće koalicije i opozicije, delegativna demokratija prelazi u izborni autoritarizam ili neki drugi oblik nedemokratskog poretka. Ovo se zapravo, po Vladisavljeviću, desilo u Srbiji posle 2012. godine.

Posle pada Miloševića 5. oktobra u Srbiji su počele da niču prve demokratske institucije četvrte grane vlasti – Zaštitnik građana, Poverenik za informacije, Regulatorno telo za elektronske medije, Državna revizorska institucija, Savet i Agencija za borbu protiv korupcije itd. (Ova tela treba razdvajati od nekih drugih regulatornih i agencijskih tela koja su nastala posle 2000. godine, a koja su usmerena na regulaciju pojedinih segmenata tržišta. Recimo, Komisija za zaštitu konkurencije ili Agencija za lekove i medicinska sredstva regulišu tržište, ali ne nadziru rad izvršne vlasti.)

Iako nastala posle 2000. god, ova tela se za dvanaest godina nisu dovoljno razvila da bi mogla da efikasno regulišu zloupotrebe u demokratskom procesu. NJihova sabotaža, kako pokazuje Vladisavljević, počela je još za vreme post-miloševićevske političke elite, a pogotovo za vreme vladavine Borisa Tadića u periodu 2008-2012. Da bi to pokazao, Vladisavljević detaljnije diskutuje sukobe vladajuće elite sa zaštitnikom građana i poverenikom za informacije od javnog značaja, sudsku reformu, medijsku kontrolu i klijentelizam pre 2012. godine.

U periodu 2000-2012. godine režim u Srbiji bi se mogao nazvati delegativnom demokratijom. On je podrazumevao održavanje slobodnih i fer izbora, relativno viši nivo medijskih sloboda (do 2010. god) i slobodnog sudstva (do 2009. god). Drugim rečima, postmiloševićevska politička elita je imala prećutan dogovor da se smenjuje na vlasti ne menjajući radikalnije postojeći nivo demokratskih sloboda i procedura, ali zadržavajući klijentelizam u javnom sektoru.

Ipak, ne bi trebalo da se zaboravi da je nivo zloupotrebe pre 2012. god. bio daleko ispod nivoa posle 2012. godine. U poslednjem delu knjige, u kome razmatra slom demokratije posle 2012, Vladisavljević opisuje radikalnu demontažu demokratskih institucija – sve češće narušavanja izbornog procesa, uzurpaciju četvrte grane vlasti, oštriju medijsku kontrolu i još veću zloupotrebu javnih resursa pod rukovodstvom Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Ova razlika je teorijski važna jer upućuje na dva različita politička režima pre i posle 2012. godine.

Ovim Vladisavljević daje još jedan doprinos razumevanju problema konsolidacije demokratije, oslanjajući se ne tradiciju započetu studijama Arenda Lijpharta u kojoj suštinu opstanka demokratije Lijphart traži u dogovoru političkih elita da će poštovati izborna pravila i pravila korišćenja javnih resursa. Ideje konsenzusa ponovo postaje popularna u novim radovima o krizi demokratije kao što su How Democracy Die Levitskog i Ziblatta (2018) i Crises of Democracy Adama Przeworskog (2019).

Demokratija zavisi od dogovora političkih elita da će poštovati pravila demokratske utakmice. Takav dogovor je izvodljiv jedino ako postoji balans moći unutar vladajuće koalicije i između pozicije i opozicije. Ovaj balans moći je posle 5. oktobra prvi put blago narušen za vreme vladavine Borisa Tadića 2008-2012, a nakon toga mnogo ozbiljnije 2014. god. posle vanrednih parlamentarnih izbora na kojima je SNS osvojio apsolutnu vlast, a Srbije ostala bez kredibilne opozicije.

Ovim se otvorila mogućnost za promenu pravila igre, jer kada stranka na vlasti ima apsolutnu moć, a četvrta grana vlasti nerazvijena, teško je zaustaviti proces radikalnije transformacije sistema ka autoritarizmu.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda