Zašto Srbija ima najveće socijalne razlike u Evropi 1

Sagovornici su Jovo Bakić, docent Filozofskog fakulteta, i Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.

Omer Karabeg: Republički zavod za statistiku nedavno je objavio rezultate Ankete o prihodima i uslovima života u Srbiji prema kojoj je Srbija društvo sa najvećom nejednakošću u Evropi. Stalno slušamo priče o povećanju plata i penzija, o porastu zaposlenosti, o stotinama miliona eura stranih investicija, o sjajnim ekonomskim rezultatima koje Srbija postiže pod vođstvom Aleksandra Vučića i – onda odjednom stigne podatak da 70 posto zaposlenih prima manje od prosečne zarade.

Jovo Bakić: Jedno ranije istraživanje Eurostata, koje je analizirala koleginica Maja Krek, pokazalo je da je stanje, zapravo, još gore – oko 80 procenata stanovništva Srbije prima manje od prosečne plate koja iznosi 390 evra, a čak polovina stanovništva prima manje od 212 evra. To je potpuno poražavajuće.

Zoran Stojiljković: Ova vlast vodi klasičnu neoliberalnu populističku politiku koja povećava društvenu nejednakost. Socijalne politike gotovo da i nema, a poreska politika najviše opterećuje one koji najmanje zarađuju. Kad sve to saberete dobijete socijalnu strukturu na čijem je vrhu mala grupa koja zarađuje četiri do pet, pa i više hiljada evra mesečno, sledi tanki sloj sa primanjima od 1.000 do 3.000 evra – koji ćuti ili aminuje politiku režima – i na kraju imate ogromnu masu od 70 do 80 procenata ljudi koji žive na ivici bede. Na samom dnu je 10 posto onih koji su ispod granice siromaštva.

Jovo Bakić: Ako znamo da je minimalac u Nemačkoj i Francuskoj oko 1.500 evra, onda bi ljudi koji ovde zarađuju oko 1000 evra i koji spadaju među jedan procenat bogatih – bili sirotinja na Zapadu. S druge strane, mala grupa najbogatijih ima ekstremno dobra primanja. Kolega Stojiljković je pomenuo da se u Srbiji najviše uzima od sirotinje. Sistem u Srbiji kao da se rukovodi onom izjavom francuskog konzervativca, princa od Linja, koji je rekao da pare treba tražiti tamo gde ih ima, a to znači od sirotinje. U Srbiji se upravo to dešava. Uzima se od siromašnih, pa oni postaju još veća sirotinja, a onda im se pred izbore dele mrvice. Ovih dana mi je jedna gospođa koja živi u Kumodražu pričala da su tamo uoči beogradskih izbora delili po kilogram ulja i šećera i gumene čizme. Kupovali su glasače gazeći im ljudsko dostojanstvo. To je mehanizam koji ne primenjuje samo Srpska napredna stanka. Primenjivali su ga i Demokratska stranka i G17 plus, odnosno Ujedinjeni regioni Srbije. Zato u ovoj zemlji ne može biti sreće dok se ne skine oligarhija, koja je zasela na narodnu grbaču.

Zoran Stojiljković: U Srbiji dugo traje proces propadanja, koji je započeo još devedesetih godina i koji je doveo do ove sadašnje situacije. Za ovu vlast karakteristično je podilaženje interesima inostranog korporativnog kapitala. Srbija se reklamira kao zemlja koja ima obrazovanu, jeftinu, disciplinovanu i poslušnu radnu snagu. To vam je kao u onoj narodnoj – čega se pametan stidi, tim se budala ponosi. U drami preživljavanja koja je postala naša svakodnevica, nestaju profesionalni integritet, dostojanstvo, stid i sramota. I nije onda čudno što toliki broj mladih, obrazovanih ljudi odlazi. Uđite u bilo koji dom zdravlja u Srbiji i videćete da polovina medicinskih sestara uči nemački. Pomenuli smo nepravednu poresku politiku. Kad o tome govorim često pravim poređenje između Robina Huda i Superhika, glavnog negativca u stripu Alan Ford. Za razliku od Robina Huda, koji je povremeno uzimao bogatima da bi dao siromašnima, Superhik uzima siromašnima i ono malo što imaju da bi dao bogatima. To je izgleda i logika današnje vlasti.

Jovo Bakić: Dok se kapitalizam donekle humanizovao, dotle je na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, gde spada i Srbija, došlo do značajnog nazadovanja. To je ono što izuzetno boli sve ljude koji su živeli u SFRJ. Rekao bih da se desilo nešto još gore od privrednog nazadovanja, a to je gubitak moralnih vrednosti. Gde je danas solidarnost? Srbija je društvo u kome nema solidarnosti, u kome se zaboravilo šta to znači. Ovde je čovek čoveku postao vuk, a nije uvek bilo tako.

Zoran Stojiljković: Mi nismo dostigli nivo društvenog proizvoda koji smo imali daleke 1988, dakle pre 30 godina. To duboko frustrira građane. Ogroman broj ljudi je ne samo siromašan, oni su i socijalno izopšteni i nemaju nikakvu perspektivu. Deca iz siromašnih porodica nemaju nikakvu šansu da se školuju. Ne bi se ova vlast mogla toliko dugo održati da nema servisnog sloja… Stvaraju se paralelne službe koje služe režimu poput profesionalnih predsednika kućnih saveta i komunalne policije. U javnom sektoru dominira partijski klijentelizam. Vladajuća partija trenutno ima oko 600.000 članova. Smeo bih se kladiti da ih je 500.000 zaposleno, a to je trećina od ukupnog broja zaposlenih kojih ima oko 1.500.000.