Foto: Stanislav Milojković

U bugarskoj prestonici je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će dati sve od sebe da se dođe do rešenja za Kosovo, istakavši da će u suprotnom Srbija imati „bezbroj problema“. Sagovornici Radija Slobodna Evropa (RSE) ocenjuju da, iako ga čekaju mnoge prepreke, samo od Vučića zavisi hoće li smoći političku hrabrost da preseče kosovski čvor.

Dan nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sofijskom samitu EU – Zapadni Balkan rekao da želi da veruje da će Srbija u narednom periodu imati dovoljno snage da dođe do rešenja za Kosovo, Vuk Drašković, nekadašnji ministar inostranih poslova i čelnik Srpskog pokreta obnove (SPO), koji je na listi vladajuće Srpske napredne stranke, za RSE kaže da Vučićevi stavovi o tome šta je stvarnost Kosova nailaze na otpor nacionalne elite u Srbiji, opozicije i Crkve.

„Vučić govori, podseća, sa oprezom, s obzirom da zna kakvo je većinsko raspoloženje u narodu, da je Kosovo izgubljeno, da je bio rat, da smo potpisali kapitulaciju, da nema države Srbije na Kosovu, nikakvih njenih institucija vlasti, da je proglašena nezavisnost i da je Međunarodni sud pravde presudio da ta deklaracija nezavisnosti nije protivna ni Povelji Ujedinjenih nacija, ni međunarodnom pravu, ni Rezoluciji 1244. On govori i da je Srba danas na Kosovu jedva nešto iznad pet procenata, da se osipaju, da odlaze, upozorava da nam se prazni i Srbija, da ljudi u kolonama odlaze u zapadne zemlje. I sve je to tačno. Kaže i da je protiv zamrznutog konflikta“, podseća Drašković i kaže da se plaši odluke da se ide pred narod, odnosno, na referendum o Kosovu.

„Mislim da se to mora izbeći zato što narod uopšte ne zna – ne da ne priznaje, nego ne zna – ove činjenice. Dakle, ljudi misle da je Kosovo sastavni deo Srbije“, kaže Drašković.

Nakon skorašnjih poseta Vašingtonu, Berlinu i drugim međunarodnim adresama Vučić od javnosti ne krije da je za Zapad pitanje statusa Kosova rešeno.

I dalje, međutim, insistira na kompromisu Prištine i Beograda, a da i ne nagoveštava šta podrazumeva pod tim. Da od podele Kosova ili razmene teritorija nema ništa – zapadna međunarodna zajednica sve vreme ponavlja. Šta je to, onda, Vučićev kompromis, odnosno, šta su to „legitimni interesi Srbije na Kosovu“, koje u poslednje vreme pominje – on ne otkriva.

Koji je to maksimum do kojeg je spreman da „popušta“ po pitanju Kosova? Da li bi prihvatio da Beograd prestane da sprečava Kosovo da postane članica UN i drugih međunarodnih organizacija, za Zajednicu srpskih opština koja ne bi bila puka institucionalna dekoracija bez ikakvog značaja?

Sonja Biserko, čelnica Helsinškog odbora za ljudska prava, za RSE kaže da je to pitanje od milion dolara.

„Vrlo je teško spekulisati šta on zapravo hoće, s obzirom da ima i jednu i drugu stranu – i da i ne; nacionalni blok ga gura ka istorijskom ’ne’, a s druge strane, one racionalne, sve ovo što je prošao obilazeći svet donelo mu je druga saznanja i uvide u to šta može da očekuje. Prema tome, on je na tihoj vatri i od njega zavisi da li će hteti da odigra tu istorijsku ulogu da Srbiju izvuče u pravcu koji bi bio neophodan – prema Evropskoj uniji. I na Kosovu su s tim u vezi u neizvesnosti, mada mnogi, na osnovu njegovih kontakata sa prištinskom delegacijom u pregovorima, misle da on ide u tom pravcu“, ocenjuje Biserko.

Upitana šta bi to na planu Vučićevih kosovskih odluka značilo, naša sagovornica kaže:

„To bi značilo da bi sporazum o Zajednici srpskih opština bio nekakav izlaz, s tim što bi se tome dodale neke nove varijante, koje bi, zapravo, obezbedile izlaznu, takozvanu win-win strategiju. To zači Ahtisarijev plan i nešto preko toga, ali nikako ne ingerencije koje, recimo, ima Republika Srpska“, precizira Biserko.

Ona smatra da Vučić ima svest o tome da je Kosovo završena priča i da je jedino otvoreno pitanje, s obzirom na to da nacionalisti i opozicija čekaju da ga proglase izdajnikom, da li je on državnički, politički i psihološki spreman da iznese razrešenje kosovskog čvora i nastavak evropskog puta Srbije. Olakšavajuću okolnost da to učini predstavlja još jedna činjenica:

„On ima opoziciju kakvu nijedan srpski političar nije imao u poslednjih dvadeset godina, da reši taj problem. To je, zapravo, pitanje njegove političke hrabrosti, njegovog srca i njegove inteligencije – racija“, ocenjuje Sonja Biserko.

Vučić otvoreno kaže da tri četvrtine građana Srbije želi zamrznuti konflikt, čemu se, tvrdi, sam protivi. Nije se libio ni da se suprotstavi stavu Srpske pravoslavne crkve koja je pre nedelju dana ponovila stav protiv nezavisnosti i podele Kosova i apelovala na srpske državnike da ne daju saglasnost na „otuđenje Kosova“.

Na drugoj strani, Vučić stalno ponavlja da ne može jedna strana, misli time na Prištinu, da dobije sve, a druga, hoće da kaže Srbija, da ne dobije ništa.

Kada Vučić bude obelodanio predlog svog rešenja za Kosovo, uveren je Vuk Drašković, bez obzira šta to bude bilo, jedno je izvesno:

„Nikakvo očuvanje zamrznutoga konflikta neće predložiti, a većina naroda kojemu treba da se obrati je upravo za to najcrnje rešenje, za status kvo“, upozorava Drašković i postavlja značajna pitanja koja sugerišu koliko građani žive u nezanju kad je o Kosovu reč:

„Zna li, recimo, narod da bi jedan pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije, za koji se i sam zalažem, pri čemu Srbija ne mora formalno priznati kosovsku nezavisnost, niti to od nje iko traži, napravljen po uzoru na sporazum između nekadašnje Istočne i Zapadne Nemačke, zapravo bio jedino razumno rešenje koje bi dalo krila i Srbiji i Kosovu? Ne, narod to ne zna“, konstatuje Drašković.

Realnost ide drumom, a mediji, nacionalna elita i propaganda, tobože u ime podrške Vučiću, idu šumom, zagovarajući potpuno drugačije stavove. Izmišlja se svašta i manipuliše se Rusijom kao nekakvim spasiteljem. Javnost je, ukazuje Drašković, sistematski varana da Srbi na Kosovu ništa nisu dobili gubitkom Kosova, iako su dobili dosta toga, ponajviše Ahtisarijevim planom, koji je ugrađen u kosovski ustav.

Drašković podseća da su stvorene nove srpske opštine; zagarantovano učešće kosovskih srba u vladi i parlamentu; službena upotreba jezika i ćirilice; ekonomske i druge veze sa Srbijom; da je zagarantovana imovina Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, kao i religijsko i kulturno nasleđe; nemogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije. Slobodan Milošević je, ističe, izgubio Kosovo, ali je velika satisfakcija data srpskoj manjini dokumentom Martija Ahtisarija iz 2007. godine. To su političke elite Srbije od naroda krile zato što su odbacile Ahtisarijev plan.

Pre samo četiri meseca Aleksandar Vučić je na televiziji „Happy“ krajnje neuvijeno poručio naciji da će Srbija ili rešavati problem Kosova ili je osuđena na propast. Tom prilikom je istakao i da bez pravno obavezujućeg sporazuma koji podrazumeva jasno rešeno pitanje granica Srbija neće moći u Evropsku uniju.

Iako na samitu EU-Zapadni Balkan nije bilo produbljenijih debata o Kosovu, evropska i svetska diplomatija ubrzala je dinamiku i očekuje od Beograda finale dijaloga i potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom.

U bugarskoj prestonici je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će dati sve od sebe da se dođe do rešenja za Kosovo, istakavši da će u suprotnom Srbija imati „bezbroj problema“. Sagovornici Radija Slobodna Evropa (RSE) ocenjuju da, iako ga čekaju mnoge prepreke, samo od Vučića zavisi hoće li smoći političku hrabrost da preseče kosovski čvor.

Dan nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sofijskom samitu EU – Zapadni Balkan rekao da želi da veruje da će Srbija u narednom periodu imati dovoljno snage da dođe do rešenja za Kosovo, Vuk Drašković, nekadašnji ministar inostranih poslova i čelnik Srpskog pokreta obnove (SPO), koji je na listi vladajuće Srpske napredne stranke, za RSE kaže da Vučićevi stavovi o tome šta je stvarnost Kosova nailaze na otpor nacionalne elite u Srbiji, opozicije i Crkve.

„Vučić govori, podseća, sa oprezom, s obzirom da zna kakvo je većinsko raspoloženje u narodu, da je Kosovo izgubljeno, da je bio rat, da smo potpisali kapitulaciju, da nema države Srbije na Kosovu, nikakvih njenih institucija vlasti, da je proglašena nezavisnost i da je Međunarodni sud pravde presudio da ta deklaracija nezavisnosti nije protivna ni Povelji Ujedinjenih nacija, ni međunarodnom pravu, ni Rezoluciji 1244. On govori i da je Srba danas na Kosovu jedva nešto iznad pet procenata, da se osipaju, da odlaze, upozorava da nam se prazni i Srbija, da ljudi u kolonama odlaze u zapadne zemlje. I sve je to tačno. Kaže i da je protiv zamrznutog konflikta“, podseća Drašković i kaže da se plaši odluke da se ide pred narod, odnosno, na referendum o Kosovu.

„Mislim da se to mora izbeći zato što narod uopšte ne zna – ne da ne priznaje, nego ne zna – ove činjenice. Dakle, ljudi misle da je Kosovo sastavni deo Srbije“, kaže Drašković.

Nakon skorašnjih poseta Vašingtonu, Berlinu i drugim međunarodnim adresama Vučić od javnosti ne krije da je za Zapad pitanje statusa Kosova rešeno.

I dalje, međutim, insistira na kompromisu Prištine i Beograda, a da i ne nagoveštava šta podrazumeva pod tim. Da od podele Kosova ili razmene teritorija nema ništa – zapadna međunarodna zajednica sve vreme ponavlja. Šta je to, onda, Vučićev kompromis, odnosno, šta su to „legitimni interesi Srbije na Kosovu“, koje u poslednje vreme pominje – on ne otkriva.

Koji je to maksimum do kojeg je spreman da „popušta“ po pitanju Kosova? Da li bi prihvatio da Beograd prestane da sprečava Kosovo da postane članica UN i drugih međunarodnih organizacija, za Zajednicu srpskih opština koja ne bi bila puka institucionalna dekoracija bez ikakvog značaja?

Sonja Biserko, čelnica Helsinškog odbora za ljudska prava, za RSE kaže da je to pitanje od milion dolara.

„Vrlo je teško spekulisati šta on zapravo hoće, s obzirom da ima i jednu i drugu stranu – i da i ne; nacionalni blok ga gura ka istorijskom ’ne’, a s druge strane, one racionalne, sve ovo što je prošao obilazeći svet donelo mu je druga saznanja i uvide u to šta može da očekuje. Prema tome, on je na tihoj vatri i od njega zavisi da li će hteti da odigra tu istorijsku ulogu da Srbiju izvuče u pravcu koji bi bio neophodan – prema Evropskoj uniji. I na Kosovu su s tim u vezi u neizvesnosti, mada mnogi, na osnovu njegovih kontakata sa prištinskom delegacijom u pregovorima, misle da on ide u tom pravcu“, ocenjuje Biserko.

Upitana šta bi to na planu Vučićevih kosovskih odluka značilo, naša sagovornica kaže:

„To bi značilo da bi sporazum o Zajednici srpskih opština bio nekakav izlaz, s tim što bi se tome dodale neke nove varijante, koje bi, zapravo, obezbedile izlaznu, takozvanu win-win strategiju. To zači Ahtisarijev plan i nešto preko toga, ali nikako ne ingerencije koje, recimo, ima Republika Srpska“, precizira Biserko.

Ona smatra da Vučić ima svest o tome da je Kosovo završena priča i da je jedino otvoreno pitanje, s obzirom na to da nacionalisti i opozicija čekaju da ga proglase izdajnikom, da li je on državnički, politički i psihološki spreman da iznese razrešenje kosovskog čvora i nastavak evropskog puta Srbije. Olakšavajuću okolnost da to učini predstavlja još jedna činjenica:

„On ima opoziciju kakvu nijedan srpski političar nije imao u poslednjih dvadeset godina, da reši taj problem. To je, zapravo, pitanje njegove političke hrabrosti, njegovog srca i njegove inteligencije – racija“, ocenjuje Sonja Biserko.

Vučić otvoreno kaže da tri četvrtine građana Srbije želi zamrznuti konflikt, čemu se, tvrdi, sam protivi. Nije se libio ni da se suprotstavi stavu Srpske pravoslavne crkve koja je pre nedelju dana ponovila stav protiv nezavisnosti i podele Kosova i apelovala na srpske državnike da ne daju saglasnost na „otuđenje Kosova“.

Na drugoj strani, Vučić stalno ponavlja da ne može jedna strana, misli time na Prištinu, da dobije sve, a druga, hoće da kaže Srbija, da ne dobije ništa.

Kada Vučić bude obelodanio predlog svog rešenja za Kosovo, uveren je Vuk Drašković, bez obzira šta to bude bilo, jedno je izvesno:

„Nikakvo očuvanje zamrznutoga konflikta neće predložiti, a većina naroda kojemu treba da se obrati je upravo za to najcrnje rešenje, za status kvo“, upozorava Drašković i postavlja značajna pitanja koja sugerišu koliko građani žive u nezanju kad je o Kosovu reč:

„Zna li, recimo, narod da bi jedan pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije, za koji se i sam zalažem, pri čemu Srbija ne mora formalno priznati kosovsku nezavisnost, niti to od nje iko traži, napravljen po uzoru na sporazum između nekadašnje Istočne i Zapadne Nemačke, zapravo bio jedino razumno rešenje koje bi dalo krila i Srbiji i Kosovu? Ne, narod to ne zna“, konstatuje Drašković.

Realnost ide drumom, a mediji, nacionalna elita i propaganda, tobože u ime podrške Vučiću, idu šumom, zagovarajući potpuno drugačije stavove. Izmišlja se svašta i manipuliše se Rusijom kao nekakvim spasiteljem. Javnost je, ukazuje Drašković, sistematski varana da Srbi na Kosovu ništa nisu dobili gubitkom Kosova, iako su dobili dosta toga, ponajviše Ahtisarijevim planom, koji je ugrađen u kosovski ustav.

Drašković podseća da su stvorene nove srpske opštine; zagarantovano učešće kosovskih srba u vladi i parlamentu; službena upotreba jezika i ćirilice; ekonomske i druge veze sa Srbijom; da je zagarantovana imovina Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, kao i religijsko i kulturno nasleđe; nemogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije. Slobodan Milošević je, ističe, izgubio Kosovo, ali je velika satisfakcija data srpskoj manjini dokumentom Martija Ahtisarija iz 2007. godine. To su političke elite Srbije od naroda krile zato što su odbacile Ahtisarijev plan.

Pre samo četiri meseca Aleksandar Vučić je na televiziji „Happy“ krajnje neuvijeno poručio naciji da će Srbija ili rešavati problem Kosova ili je osuđena na propast. Tom prilikom je istakao i da bez pravno obavezujućeg sporazuma koji podrazumeva jasno rešeno pitanje granica Srbija neće moći u Evropsku uniju.