Džarmuš

Evo kako: nategnuti ideološki projekat frustriranog dekodiranja Tadića kao „novog Koštunice“, čime se podlo insistira na usiljenom kontinuitetu Milošević- Koštunica – Tadić, zapao je nakon sarajevskog gasnog (plinskog) hepienda u krizu. Lako je napasti (?!) predsednika Srbije ako obezbedi gas samo Srbiji, jer tu se lako da „prepoznati“ i namera da predsednik, doduše marketinški vešto i korisno po građane, demonstrira svoju „sve sumnjiviju“ poziciju koja je nesumnjivo nadrasla, čak i apsorbovala, ostale institucije, pa je odatle logično nadrasla i relativizovala ustav, uvodeći predsednički sistem na mala vrata. Ali, ako Tadićobezbedi gas i Sarajevu, i još dobije reči zahvalnosti i pohvale od nekih značajnih Sarajlija, onda je to većza deo čaršije ozbiljan logički problem. Jer, kako sad ovu iznenadnu popularnost Tadića u Sarajevu uskladiti sa „jeremićevštinom“, kao emanacijom Tadićevog restauratorskog i izolacionističkog nagona čija je jedna od konsekvenci da nas ponovo „posvađa sa susedima“. Vrlo teško.

Naravno, bilo je i „Sarajlija“ koji bi se pre smrzavali nego da im Tadićpusti gas, jer se i u tom slučaju ruši koncepcija o predsedniku Srbije kao još jednoj, istina perfidnijoj (sa evropskim licem), karici pansrpskog kontinuiteta. Znate većkog. Ali, pošto je to glupo javno reći, onda je pametnije, ma koliko zaista bilo gluplje, kiselo reći da je to Tadićuradio zato što je rođeni Sarajlija. Iako u ovoj situaciji to ima veze koliko i činjenica da je Đinđićrođen u Bosanskom Šamcu. I, kakve to sad veze ima sa Džarmušom? Pa, eto, kad na Mećavnik dođe Nikita Mihalkov, to deo beogradske čaršije vrlo lako poveže sa Putinom, Koštunicom, određenim „kultur-političkim modelom“ i tako to. Ali, šta da radimo sad, kad nas u nezgodnu poziciju dovede niko drugi do naš voljeni Džarmuš, guru u čije smo se filmove toliko kleli i koga je bilo teško (nekima) zamisliti na Kustendorfu. Znamo ljude koji su se maltene odrekli Igi Popa kad je postao četvrti pevačBijelog dugmeta (i jedini koji se nije pojavio onomad na Hipodromu). Čudi nas, ali još nismo sreli fanove koji bi se zbog Kustendorfa odrekli Džarmuša. Možda bi neko to i uradio, ali se iz straha da ne ispadne glup u društvu (i kaže da je Džim izmanipuilsan), ponaša slično kao oni sa Miljacke koji tvrde da je gas stigao zato što je TadićSarajlija. A, kad su neki od nas skromno upozoravali da se ne treba toliko kleti u režisera koji se hvalio time da nije pogledao nijedan film iz prve Star Wars trilogije, kad smo stidljivo upozoravali da „Noćna Zemlji“ i nije baš toliko genijalan film, kao i da metodološki postupak po kojem u kafićstavite tipove poput Harvija Kajtela i Toma Vejtsa, pa ih naduvate i uključite kameru, i nije neko bog zna kakvo „autorstvo“, čaršija je burno reagovala po principu; „šta mi seljaci, ljubitelji Top Gana i Flešdensa, znamo“. Varate se ako mislite da nam je ova današnja zbunjenost nekih Džarmuševih fanova satisfakcija. Čak nekim velikim ljubiteljima „blokbastera“ i još većim protivnicima „autorskog filma“ i ne smeta mogućnost da bi i veliki Džim možda zakucao jedan ekser u mokrogorski Mektirnanov kovčeg („Umri muški“). Smeta ta provincijalnost dela nazovi građanske čaršije u čiji se mentalni sklop nikako ne uklapa mogućnost da Tadićpusti gas Sarajevu, ili da Džarmuš dođe na isto mesto na kome su viđeni gosti bili Matija Bećkovići Momo Kapor. Politika i kultura znaju biti mnogo složene pojave, čija je provokativna protivurečnost ponekad i kvalitet, jer svođenje Tadića na onaj „kontinuitet“ i „zavađanje sa susedima“ putem „jeremićevštine“, isto je kao kad bi Džarmuša posle kustendorfskog hodočašća proglasili za kontinuitet sa Memorandumom SANU (ma šta to značilo). Znamo i kako je nekima bilo neprijatno kad se Džo Stramer svojevremeno popeo na binu baš sa No Smoking Orkestra, ali šta da se radi. Džarmuš i Maradona vole Kusturicu, iako iste likove i njihova dela vole i neki koje je Kusturica prozvao da su „miševi“. Uprkos svemu, u ova dva slučaja, najbitnije je to da je Sarajevo dobilo gas i da je Džarmuš senzacionalno stigao na Mećavnik, i što je prvorazredni kulturni događaj, a što moramo priznati i mi koji ne volimo „autorske filmove“, što ipak ne znači da nam oni pijani Finci u „Noći na Zemlji“ nisu simpatični. Uostalom, kad i Rusi kažu „pije k’o Finac“, onda nema zezanja.

Pravoslavni hrišćani prekjuče su obeležili Bogojavljenje, dan kada je kršten Isus Hristos u reci Jordanu. Po običaju kupanja u hladnoj vodi, svojstvenom ovom prazniku (jer se smatra da je voda sveta), u ledenom Dnjepru se našao i predsednik Ukrajine Viktor Juščenko. Baš nas interesuje šta bi bilo da se prekjuče skinuo Boris Tadići da je zaplivao Dunavom. Ne sumnjamo da bi dobio i po koji ukor za „klerikalizaciju“ društva (kontinuitet sa Koštunicom), i to od onih domaćih „liberala“ kojima je „narandžasti“ Juščenko draži od „crno-crvenog“ Putina, i koji smatraju da nas „Sarajlija“ zavađa sa susedima, iako je na primeru Sarajeva Tadićpokazao kako se od predsednika postaje državnik. Pa ma koliko to ne razlikovali ni oni kojima je svejedno: Handke ili Džarmuš.