Duže od decenije radio je isključivo za druge, a onda je odjednom osetio da je došlo vreme da bude „sebičan“ i da se podseti šta je to što ga je nekada držalo na muzičkoj sceni.
Album „Mesec na vratima“ vratio je frontmena nekada popularne grupe Piloti, gitaristu, pevača i kompozitora Zorana-Kikija Lesandrića tamo gde ga nije bilo punih 12 godina. Bio je to sjajan kambek i jasno je da Lesandrić u ovim vodama i dalje dobro i uspešno pliva.
Da li ste kada su se Piloti raspali (1997) znali da ćete kad-tad objaviti samostalni album i na ovako direktan način se vratiti na muzičku scenu?
– Tada sam samo želeo da okačim gitaru o klin i da se otkačim od tog života. Osećao sam se kao bokseri koji su dugo u ringu, pa počnu klinci da ih biju. Nisam želeo da im služim kao vreća. Ujedno, atmosfera koja je vladala oko muzike nije bila zdrava. Na solo karijeru me je donekle naterala saradnja sa Grkom Hadžijanisom. Sa njim sam radio nekoliko koncerata i kada vidite publiku jednostavno vam se vrati stari osećaj. Ali tada nisam imao pesme niti konkretnu ideju šta ću da radim.
Kada i kako vam se javila ta konkretna ideja?
– Najviše energije mi je dao rad sa grupom iz Australije. Oni su uzeli neke moje pesme, to je klasičan rokenrol bend, napravili smo nekoliko koncerata u Australiji i to me je vratilo u sedamdesete godine i vreme kada sam bio tinejdžer. Osećao sam se kao klinac ponovo. To je bila inicijalna kapisla. Ali kada sam se vratio u Srbiju, pomislio sam „šta ću ovde, pa je nemam ni bend, ni dovoljno pesama, ni disko kuću“. Mlađanu Dinkiću (ministru) sam pustio demo snimak, njemu se svidelo i mnogim drugima. Neki su se čak i pitali ko to peva. Odgovor je bio „pa, Kiki, onaj zaboravljeni Kiki“. Prijatelji su me podstakli. Album bez Đorđa Balaševića, Bajage, Mlađana Dinkića, Marine Tucaković ne bi bio moguć. Pokupio sam energiju od svih tih ljudi i sublimirao u nešto što doživljavam kao svoje. Bio sam siguran da publika to neće shvatiti i prihvatiti. Mislio sam da će me slušati moja generacija, a za klince sam smatrao da nemam šanse. Ali dogodilo se suprotno.
Bili ste jedan od viđenijih muzičara u eks-Ju i deo neke drugačije scene. Može li se muzika u ovom regionu ikada vratiti na taj nivo ili su ovo jednostavno neka druga vremena rezervisana za neku drugu muziku?
– Bila je 1987. kada sam izdao ploču „Kao ptica na mom dlanu“ i tada je izašlo skoro 80 albuma u zemlji i od njih je čak 40 antologijskih. Konkurencija je bila ogromna i delotvorna na nas, terala nas je da budemo što bolji. Divno vreme, za koje ne verujem da će se ponoviti. Kada sam ja počinjao da sviram imao sam šansu da živim od toga. Sada je sve u drugačijem obliku. Svakako se drastično promenio sistem vrednosti. Ceo svet je opterećen materijalnim stvarima. Globalni problem je da li nam je banka otac i majka. I virtuelni svet je toliko dominantan.
Sarađivali ste i sa rok muzičarima i sa narodnjacima. Kako uspevate da ispunite zahteve oba opusa?
– Moj život je uvek bio podeljen na dva dela. Radio sam sa umetnicima koji su to u svakom smislu te reči, a radio sam i sa grčkim raznoraznim Sekama i Cecama. Ja sam doktor Džekil i mister Hajd. Rambo Amadeus se često šali sa mnom i pita me „je l’ si sada Selendrić ili Lesandrić?“. Sada sam više Lesandrić. Nekada mi je zanimljivo da radim i sa narodnjacima, ali nisam siguran da je to bilo na obostranu korist, jer moje pesme nisu bili popularne. Saradnja sa Sekom Aleksić mi je bila zanimljiva kao eksperiment. Moj prvi susret sa tim svetom je saradnja sa Acom Lukasom. Ali, ne mogu da pišem reči, reči su mi nekako lična stvar. Tu se osećam kao one devojke iz Amsterdama što kažu mogu da radim sve samo se ne ljubim u usta. Ja radim sve, samo se ne ljubim u usta. To je definicija mog muzičkog života.
Nastup na Bir festu
Kiki Lesandrić nastupiće na Bir festu, poslednje večeri festivala, 16. avgusta.
– Samo da ne dobijem konzervu u glavu – u šali kaže Lesandrić i dodaje: Ta količina ljudi prevazilazi moj značaj, ja dobacujem do maksimum 15.000 ljudi. Na Bir festu ljudi traže zabavu i ja ću pokušati da to i uradim. Najvažnije je da im ne smetam. Kompletan lajnap je odličan i mnogo mi se dopada i to je esencija onoga što postoji u ovom trenutku na prostorima eks-Ju.
Leonard Koen kao učitelj
Zoran Lesandrić je izuzetno cenjen i tražen kompozitor u Grčkoj. Sarađivao je sa mnogim tamošnjim zvezdama, ali i svetskim muzičarima, između ostalih i kultnim Kanađaninom Leonardom Koenom.
– Uvek sam cenio Leonarda Koena. Prošle godine smo radili zajedno u Grčkoj, u studiju, mnogo toga sam naučio za vreme koje sam proveo sa njim. Naučiš i od molera mnogo toga. Sujeta je kod muzičara sa jedne strane pokretač, a sa druge kočnica. Potrebno je pronaći balans i shvatiti šta te vuče napred, a šta te tera nazad. Svakako postoji nešto što treba da bude samo tvoje, ali ja od svih tih ljudi sa kojima se srećem učim i skupljam zrnce po zrnce. To mi daja snagu da se bavim muzikom sve ove godine – ispričao je Zoran Lesandrić.
Salata za Kikija
S obzirom na to da je bio gost restorana Pomodoro po vrelom julskom danu, kod Kikija Lesandrića nije bilo dileme oko odabira jela. Grčka salata (paradajz, krastavac, paprika, luk, feta, origano, masline) je bila njegov pik „jer osvežava“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
