Andrija Kaluđerović: Brojaću do 100. ako ostanem 1Foto: STARSPORT

Fudbalski globtroter, glasio bi najkraći opis napadača Rada Andrije Kaluđerovića (33).

Tokom karijere promenio je preko 20 klubova, obišao više od pola planete od švajcarskog Tuna do novozelandskog Velingtona, ali će u svojoj otadžbini osati upamćen kao rekorder Superlige sa 72 postignuta pogotka.

U Rad se na početku prolećnog dela sezone vratio iz litvanskog Žalgirisa, a mnogi smatraju da bi mogao da bude presudan faktor u borbi „građevinara“ za opstanak u najvišem rangu. Veliki korak napravljen je remijem u Ivanjici protiv Javora (1:1), na kome je bio strelac u 33. minutu.

– Nisam nikada ni razmišljao da ću postati rekorder Superlige. Nisam ni jurio rekord svesno, nego sam tek skoro pročitao da sam najbolji strelac svih vremena. Sa Radom ugovor do leta, pa ću tada odlučiti šta dalje. Zavisiće i od toga da li ćemo ostati u Superligi. Za Rad je jako teška situacija jer je klub još u prvom delu sezone upao u zonu borbe za opstanak, a čak šest timova ispada. Pitaju me mnogi da li ću sada juriti 100. gol, ali ne razmišljam o tome. Želja mi jeste da doguram do 100, ali to će zavisiti i od toga da li ću ostati u Srbiji ili ponovo otići u inostranstvo – priča Kaluđerović za Danas.

* Da li ima nešto za čime žalite u karijeri i da mislite da ste mogli da postignete više?

– Žalim jedino za time što mislim da sam imao kvalitet da nastupam u nekoj od najjačih liga i što nisam imao više utakmica za reprezentaciju. U „A“ selekciji sam nastupio samo tri puta. U najboljoj snazi sam bio kada sam igrao u Crvenoj zvezdi (2010-2012). Tada je Pižon (Vladimir Petrović) bio selektor, a kako se rastao pre toga kao trener sa Zvezdom u čudnim okolnostima, nekako se desilo da u nacionalnom timu nije bilo ni jednog igrača iz tabora crveno-belih. Bio sam tada ne samo najbolji strelac Zvezde već i lige i mislim da sam tada propustio najbolju šansu da zaigram. Osećam se kao da sam mlađi jedno sedam, osam godina, ali je realno reprezentacija ipak iza mene.

* Osim sa Zvezdom, najbliži tituli bili ste sa Vojvodinom 2013. godine. Zašto vam je tada izmakao trofej?

– Ja sam u u Vojvodinu došao nekih 15 dana posle iznenadne smrti Bate Butorovića. On je tada napravio najbolji tim Vojvodine u poslednjih nekoliko decenije. Međutim, posle njegove smrti ljudi u klubu i gradskoj upravi nisu stali iza tog tima. Da je ta ekipa ostala na okupu sezonu, dve, siguran sam da bi osvojila i Superligu. Mi smo te jeseni protiv Zvezde na Marakani lagano pobedili 3:1, Partizan 2:1, bili smo od oba večita rivala igrački bolja ekipa.

* Imali ste i kratku epizodu u Interu iz Zaprešića 2019. godine. Kakvo iskustvo nosite iz Hrvatske?

– Nažalost loše. Hteo sam da budem bliže kući posle angažmana u Indiji i Inter mi je delovao kao logičan izbor. Međutim, trener (Samir Toplak) nije pokazao ni blizu slične ambicije onima koje sam ja imao. Nikako nismo uspeli da pronađemo zajednički jezik jer je insistirao na previše defanzivnoj igri koja meni nikako nije odgovarala.  Posle šest utakmica sam odlučio da se rastanemo i ispostavilo se da je Hrvatska bila jedina država u karijeri gde nisam dao ni jedan gol.

Najlepše na Novom Zelandu

* Kakav je fudbal u Indiji i drugim dalekim zemljama u kojima ste igrali?

– U Indiji igra sve više respektabilnih stranaca i ozbiljno se ulaže u fudbal. Imao sam u Delhi Dinamu odlične uslove, liga im je organizovana, ništa ne prepuštaju slučaju, sve je na top nivou, od stadiona do terena. U svakoj od tih zemalja sam bio sa porodicom i zato mi je bilo veoma lepo. U Indiji mi je malo smetala zagađenost vazduha, a najlepše mi je bez dileme bilo u Australiji i na Novom Zelandu.