Dokle, bre, više?! 1Foto:beta/AP

Baš zbog te preduge istorije huliganizma na stadionskim i dvoranskim tribinama jedina nepoznanica pre finala Kupa Radivoja Koraća bila je ko će ovog puta biti žrtva umobolnika, čiji se incidenti tako prilježno i sistemski tolerišu da su postali deo ovdašnjeg folklora.

Zato je slučaj nedužnog 10-godišnjeg deteta pogođenog ni manje ni više nego staklenom flašom u glavu, tokom utakmice u niškom „Čairu“, samo prilog crnoj statistici a ne povod za surov, planski i konačan obračun sa nasilnicima svih „boja“.

Da kao društvo imamo nultu toleranciju prema nasilju (svih oblika) ne bi bilo materijala za ove redove, pogotovo ne tako često, a da imamo ozbiljnu pravnu državu i ona radi svoj posao ovakvi izgrednici bi očas posla bili uhvaćeni, bez otezanja procesuirani i dovoljno dugo držani iza rešetaka da im više nikada ne bi palo na pamet da unesu bilo šta čemu nije mesto na sportskim borilištima.

Pod uslovom da im ikada bude dozvoljen ulazak na ista, jer se u nekim drugim državama, na koje volimo da se ugledamo, čak i mnogo lakši incidenti kažnjavaju doživotnim zabranama pristupa mestima gde su prekršena, prvo, pravila lepog ponašanja, a onda i odgovarajući propisi.

Imamo i mi Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, ali je njegova primena retka i selektivna, pa ne čudi što neki mali zvezdaš/partizanovac ili možda samo ljubitelj košarke okrvavljen završi u bolnici.

Da ne pričamo o posledicama pretrpljenog stresa deteta i oca, koji se odvažio da ga odvede na utakmicu, smatrajući da su dovoljno daleko od bahatih primitivaca, u čijim izvitoperenim mozgovima je razmena najnižih uvreda, baklji, topovskih udara, polomljenih stolica, petardi, kovanica, flaša… vrhunac podrške svom klubu i krunski dokaz ljubavi prema istom.

Nebitno da li se radi o zvezdašima, uverenih da kao „veliki vernici“ moraju da bojkotuju mečeve na dan religioznih praznika, a onda prvom sledećom prilikom razbiju glavu drugom hrišćaninu.

Ili su u pitanju partizanovci, ubeđenih da su bogomdana kontra prosečnim/prostim Srbima, a onda prvom prilikom izvređaju ili pretuku neistomišljenike.

Naravno, ne radi se o svim nego o najnižim oblicima „grobara“ i „delija“.

O onima kojima je dozvoljeno da zatruju sport i tako se umnože da ga ogade svima što bi na mečeve samo da bi aplaudirali, zviždali, radovali se i tugovali.

Toliko da izbegavaju da ga gledaju i iz fotelja, a kamoli odande gde zbog sprege huligani-redari-policija-funkcioneri klubova-sudije… svakog trenutka mogu biti kolateralna šteta.

Dokle, bre, više će većina da bude talac i žrtva rušilaške manjine?

Znamo ko zna odgovor na retoričko pitanje svakog normalnog ljubitelja sporta, poznato nam je i čija je obaveza da razdvoji kukolj od žita.

Ali malo ko iskreno veruje da će se taj poremećeni odnos snaga ikada promeniti, kada vidimo da ovde „psi“ sve manje laju, a „karavani“ sve ležernije prolaze.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.