Foto: Starsport

Više puta je spajao saigrače sa košem u prelomnim trenucima. Perifernim vidom za korak je ispred rivala, a u dosluhu sa saigračima koji ga poput Stefana Birčevića prosto obožavaju. Govoreći za Danas, neposredan i prirodan, Ratkovica je rado pristao da sumira utiske, odredi ciljeve u 2017. i priseti se početaka u profesionalnoj karijeri, usko povezanih sa trenerom Džikićem i predsednikom Pekovićem.

– Generalno, zadovoljni smo rezultatima u poslednje vreme, ali uvek težimo ka tome da budu još bolji. U dobrom smo ritmu, treniramo kvalitetno i to se vidi na terenu. Problemi su jedino vezani za povrede i zdravlje igrača , ali dobro prolazimo kroz to, svi pomažu. Nismo ni blizu onoga što želimo da budemo – podsetio je Ratkovica na seriju od sedam pobeda u regionalnoj ligi, odnosno ukupno deset u oba takmičenja.

* U poređenju sa najvećim kandidatima za plej-of, gde je trenutno Partizan u kontekstu sazrevanja ekipe?

– Svi naši najveći konkurenti: Budućnost i Cedevita imaju dobre sastave. Teško je sada porediti nas, prerano je. Imaćemo teška gostovanja u Podgorici i Zagrebu tako da ta dva poraza više na saldu naših najvećih rivala zaista ne moraju ništa da znače.

* Oprečna su mišljenja vezana za kvalitet ABA lige. Sve je veći odliv mladih igrača, kakvog ste stava po tom pitanju?

– Generalno, kvalitetna je liga. Ne može da se poredi sa recimo turskom ligom u kojoj klubovi imaju prebogate budžete. Ako bismo recimo napravili komparaciju sa nemačkom ligom, u kojoj sam igrao više godina, ona je atletski zahtevnija. ABA liga ima svoj pečat, ima dobre ekipe, talentovane igrače i ne bih rekao da je slaba. Ante Žižić je pravi primer; dečko je direktno iz Cibone otišao u Darušafaku, trenutno klub u ekpsanziji, sa velikim budžetom.

* Šta bi opravdalo vaš dolazak u Partizan?

– Neki trofej, sigurno. Potajno se nadamo, razmišljamo o tome, ali je jako dugačak put do ostvarenja tih ciljeva. Konkurišu nam timovi sa većim budžetima, dobrim igračima. Ne razmišljamo u ovom trenutku toliko daleko, već do svake naredne utakmice. Maštamo da podignemo trofeje, zbog toga treniramo i radimo.

* Može li se konstatiovati da vam je asistencija draža nego postizanje poena?

– Jeste, nije mi neka satisfakcija kad poentiram. Naravnom svi mi volimo kada damo koš, ali mi to ne predsatvlja opterećenje tokom meča. To nije stvar koja mi je konstantno u mislima, naprotiv. Prioriitet mi je da postavim saigrače tako da idemo u pozitivnom smeru.

* Sarađivali ste sa trenerom Džikićem u tadašnjem Atlasu. Koliko se prvi čovek struke Partizana promenio za ovih desetak godina i da li ga i dalje krase iste sobine?

– Malo smo sarađivali u Atlasu, možda nekih mesec dana. U Atlasu sam igrao i sa Nikolom Pekovićem. DŽile, kao DŽile. Jako dobro poznaje košarku, prenosi to iskustvo na nas, ogromno znanje i mi pokušavamo da njegove zamisli prenesemo na teren. Uspeva nam za sada. Donosi nam neku emotivnu energiju. Kad vidiš njega posle meča on je sav iscrpljen, kao da je igrao sa nama. Prenosi žar, borbu, motivaciju na nas. To nas jednostavno hrani.

* Ugovorom ste vezani za Partizan do kraja ove sezone. Postoji li želja kod vas da možda nastavite saradnju i naredne takmičarske godine?

– Jako je daleko naredna godina. Trenutno sam veoma srećan, porodica će biti važan faktor u donošenju naredne odluke. Imam dvoje male dece i njima je sigurno bolje da ostanu u Srbiji. Dolazak u Partizan je pun pogodak. Zadovoljan sam i ja, kao i porodica.

Žal za reprezentacijom

* Da li u vama postoji žal za reprezentacijom? Imali ste neke izvanredne sezone u nemačkom prvenstvu. Deo ste generacije bivšeg Beopetrola zajedno sa Kostom Perovićem i Vladimirom Micovim, sa kojom ste osvajali državna prvenstva.

– Svakome je bio san da zaigra za reprezentaciju tako je i moj bio u mlađim danima. O tome sam maštao. Rano sam otišao u inostranstvo, imao sam 21 godinu i verovatno se izgubio trag. Niko me nije ni pratio, malo je ljudi i znalo nešto o meni. Možda je to bila i moja greška što sam prerano otišao u inostranstvo, da sam se ranije vratio…