Kako se sindikalno brane fudbaleri u regionu

I, malo je reći, blagonaklon odnos države prema ovim i svim ostalim anomalijama jesu specifičnosti fudbalskog ambijenta u Srbiji, ali nisu nešto čega nikada nije bilo ili i dalje nema u najbližem okruženju. Manje ili više slični problemi omča su oko vrata najmasovnijem i najpopularnijem sportu i u zemljama nastalim na tlu nekadašnje velike Jugoslavije, odnosno područje delovanja regionalnih Sindikata profesionalnih fudbalera.

Slovenija je uvek bila ispred ostalih na prostoru od Triglava do Đevđelije, pa tako su u ovom slučaju tamošnji igrači zaštićeniji od kolega južno od LJubljane.

– Sa nekadašnjih 30-40 sporova „spali“ smo na tri, četiri godišnje, a dešava se da nemamo nijedan za 12 meseci. To ne znači da uopšte nema slučajeva kašnjenja isplate ili određenih oblika mobinga, ali klubovi se uzdržavaju od kršenja propisa. Jedan telefonski poziv oštećenog fudbalera nadležnim instancama dovoljan je da igrač, na primer, dobije novac koji mu se duguje više od 30 dana. I to bez raskida ugovora ili pokretanja arbitražnog postupka. Ovde se klubovima nikako ne isplati da eskiviraju obaveze, jer im nad glavama visi selidba iz 1. u 5. rang takmičenja. Skoro je jednom klubu izrečena takva sankcija zbog „samo“ 6.000 evra duga. Ni velika Olimpija, svojevremeno, nije bila izuzeta od ovog strogog pravila. Jeste da stečaj znači gubitak posla za zaposlene, ali igrači mogu da računaju na pomoć iz našeg solidarnog fonda – objašnjava nam predsednik slovenačkog SPF Dejan Stefanović, inače visoki funkcioner Svetske federacije profesionalnih fudbalera.

Mnogo veća briga sindikalnih zastupnika sportista u kopačkama iz „dežele“ je njihov zakonski status, jer on, između ostalog, direktno utiče na konačan iznos njihovih prihoda.

– Nastojimo da kroz nova zakonska rešenja sadašnji status samozaposlenih preinačimo u položaj kakav imaju ostali radnici. Konkretno, da igrače ubuduće rasteretimo plaćanja zdravstvenog i penzionog osiguranja, uz umanjenje dažbina na ostatak zarade i (li) „nediranje“ jednog njenog dela, čije bi trošenje bilo moguće posle 30. godine – ima ideje Stefanović, koji u svom delovanju prilično koristi iskustva i praksu iz vremena dok je jurio loptu po Portugalu.

I Hrvatska je deo Evropske unije, ali u njoj stvari nisu toliko uređene.

– Svaka država ima specifične probleme. Recimo, naši fudbaleri nemaju status radnika kao u Srbiji, što znači da su u duplom problemu ako im kasne plate, jer država traži svoj deo, ali srećom nema baš mnogo takvih primera, pošto od 10 klubova iz najvišeg ranga takmičenja osam redovno izmiruje obaveze. S druge strane, ovdašnji Sindikat je izdejstvovao svoje učešće u izboru sudija Arbitražnog suda i uvažavanje Fudbalskog saveza Hrvatske. Nismo im više smetnja nego partner, s dobrim namerama. Na promenu klime i odnosa uticao je svakako i prijem u EU, odnosno obavezujuće dejstvo njenih propisa u svim domenima, a jedan od najvećih benefita tog članstva je prohodnost na onlajn studije sportskog menadžmenta u Danskoj, odnosno naše značajno subvencionisanje troškova – prenosi nam prvi čovek HUNS Mario Jurić.

U Makedoniji je stanje još bremenitije, o čemu nam, iz prve ruke, svedoči sindikalni vođa Panče Kumbev.

– Moja zemlja i bivše jugoslovenske republike, izuzev Slovenije i Hrvatske, uvek se uzimaju kao primeri za loše pojave u fudbalu. Problema je mnogo… Počev od infrastrukture, čije očajno stanje najbolje ilustruje podatak da imamo samo jedan stadion po standardima UEFA, preko finansija, pošto iste nisu problem jedino za Vardar i Škendiju, vlasništvo ruskog i albanskog bogataša, jednoumlja u Savezu gde se prvi čovek ovdašnjeg fudbala bira sa 99 odsto glasova, bez postojanja protivkandidata, nameštanja utakmica… do raznih drugih, sitnijih otežavajućih okolnosti. Da ne pominjem političke neprilike i nestabilnost. Ali, barem nemamo fudbalsku mafiju kao vi u Srbiji, a država je osmislila i organizovala prelazak fudbalskih klubova iz udruženja građana u akcionarska društva. Dakle, nisu više svačija i ničija imovina – ne štedi ni domovinu, ali ni komšije sagovornik Danasa.

U Crnoj Gori tek nema reda i redosleda, pa tamošnji sindikalci imaju pune ruke posla u ispravljanju zatečenih „krivih Drina“.

– Ovde je najveći problem nepostojanje ugovora. Ako je teško naplatiti ono što je stavljeno na papir i potpisano onda možete zamisliti kakve su muke kada treba naplatiti ono što je usmeno obećano. Primanja su mala, pa razumemo mlade igrače kada između ponude „300 evra preko računa“ i „500 evra na ruke“ uzmu rad na crno. Zato smo, uz podršku Saveza, udesili da ubuduće klubovi ne mogu da se takmiče ako nemaju najmanje pet fudbalera pod ugovorima, plus strance za koje se to podrazumeva. Uz progresivan rast te tendencije trebalo bi za tri do četiri godine da dođemo do toga da svi profesionalni fudbaleri imaju pisani dokaz o svom angažmanu. Nadamo se da nije dalek dan i kada će biti sprovedena privatizacija klubova, pa će se znati ko je gazda i ko odgovara – predočava nam predsednik crnogorskog ogranka FIFPro Željko Janović

Ex-YU turnir za igrače bez angažmana

Sindikati profesionalnih fudbalera sa prostora bivše Jugoslavije međusobno se ispomažu, podržavaju i „prate“ u delovanju, a zajednički skupovi su najbolja prilika za razmenu iskustava. Na jednom od njih dogovoreno je pokretanje zajedničkih turnira za njihove članove bez trenutnog klupskog angažmana. Počev od sledeće godine, kada će organizator biti hrvatski sindikat profi fudbalera, a domaćin prestoni grad Zagreb.

„Zmajčeki“ povukli nogu

Slovenački fudbaleri, predvođeni Dejanom Stefanovićem, prvi su od kolega sa teritorije ex-YU uzeli svoju sudbinu u svoje ruke, još pre 15 godina. Za njima su krenuli Mirko Poledica i njegovi saborci, pre nešto manje od jedne decenije, pa Hrvati 2011. godine, zatim Crnogorci i na kraju predstavnici fudbalera iz Bosne i Hercegovine, udruženi od pre nekoliko meseci.