Foto: Lična arhiva E.Ćosovića

Dođe li do cilja u vremenu koje je sam sebi zadao – onda je to podvig. Preći 113 kilometara menjajući tri sporta i držeći u različitim položajima ruke i noge, za manje od šest sati, u 49. godini života, nije ništa drugo do ekstreman podvig. Edin Ćosović, o njemu je reč, toliko je skroman da bi najradije da o njegovom triatlonskom dostignuću pričaju samo najbliži. Neprijatno mu je kad kažete da je neka vrsta modernog gladijatora u bici sa samim sobom. Ne voli da se o njemu priča, rado govori o triatlonu i čoveku s kojim se u duetu oprobao u sportu namenjenom samo odvažnim i jakim ličnostima. Sebe ne potcenjuje, ali i ne diže u nebesa. Završivši jedan od najtežih triatlona u našoj zemlji i to iz prvog puta, upoznao je i onaj deo sebe koji do tada nije stigao da istraži. Zajedno sa svojim prijateljem i imenjakom Edinom Mahmutovićem, 23. septembra je u Beogradu ušao u cilj polu ajronmen triatlona (1,9 km – plivanje, 90 km – vožnja biciklom i 21,1 km trčanje). O Mahmutoviću i njegovoj maratonskoj družini bliže ste se upoznali pre nedelju dana na ovim istim stranama, ali ni ova priča o amateru – rekreativcu u ekstremno zahtevnom sportu neće proći bez njega, to nam odmah stavlja do znanja čovek iz sveta trgovine Edin Ćosović.

– Mnogo mi je značilo njegovo prisustvo, prve su Ćosovićeve reči. „Lakše je kad se uz nekog koga dobro poznaješ izložiš naporima, lepotama i uživanjima, bili smo jedan drugom velika podrška u Beogradu“, bira Ćosović reči kada govori o svom prijatelju i kolegi.

Ovako je sve počelo Pre šest godina Ćosoviću je dijagnostikovana diskus hernija. Kao i skoro svi bolesnici, lek je tražio i na internetu. Mnogi sa sličnim problemom preporučivali su bavljenje biciklizmom i Ćosović najpre počinje da vozi bicikl. Vremenom u biciklizmu popravlja najbolja lična vremena na svim mogućim distancama i u njemu se budi želja za takmičenjem sa sobom, ali se i okreće drugim sportovima.

-U kategoriji od 45 – 50 godina na državnom šampionatu u biciklizmu umalo da osvojim medalju, stižem na cilj četvrti. Odmah sam poželeo novi veliki izazov i našao sam ga prošle godine u trčanju. Savladavši pet, pa sedam i deset kilometara, osmelim se i istrčim celih 17. Kad se to dogodilo dobri poznavaoci trčanja rekli su, probaj polumaraton, uspećeš. Ove godine na red je došlo i plivanje na dužim distancama. Kako ova tri sporta čine triatlon bilo je logično da ih povežem. Razmišljajući o triatlonu u glavi mi se vrteo sam sprint – triatlon, najkraća disciplina u ovog sporta (750 metara – plivanje, 20 km – biciklizam i pet km – trčanje). Krajem avgusta trebalo je da se pojavim na sprint – triatlonu u Somboru. Deset dana pre starta desi mi se neviđen maler. Tokom treninga na biciklu udari me automobil i tom prilikom dođe do loma kostiju tik uz mali prst, priseća se Ćosović situacije koja je mogla da se završi mnogo neprijatnije nego što jeste. Ispostaviće se da je to bio božiji signal, kao da je nemio događaj morao da se desi da bi on u svojoj glavi prelomio – proveriće sopstvene mogućnosti na četiri i po puta dužoj distanci. Bio je 23. septembar ove godine.

– Dugo i mnogo sam sa Mahmutovićem razmišljao da li je pravi trenutak suočiti se sa tako ozbiljnim poduhvatom. Jaka međunarodna konkurencija, ekstremno duga i zahtevna staza, sve to nas je navodilo na oklevanje. Onda smo prelomili i doneli odluku o odlasku u nepoznato, još nam je to bilo prvi put u životu. Sad znam da je vredelo. Na startu se pojavilo oko 350 takmičara, u ukupnom plasmanu našao sam se negde oko 135 mesta, u mojoj kategoriji (45 – 50 godina) zauzeo sam 11. mesto, Mahmutović u njegovoj (40 -45) 16. Kako je to jedina trka u Srbiji tog obima računala se i kao državno prvenstvo u polu ajronmen triatlonu. Kad su se obrisali rezultati stranaca nađoh se u svojoj kategoriji na visokom petom. mestu, a Mahmutović u njegovoj na osmom. Posle sabiranja rezultata u svim mogućim starosnim kategorijama, Edin Mahmutović zauzeo je sjajno 18. mesto (pet sati, tri minuta i tri sekunde), a ja sam se plasirao na 43. Pošto sam došao samo sa jednim ciljem, da trku završim, i ako je moguće u vremenu ispod šest sati, zaustavivši štopericu na 5:49,11 poželeo sam da poletim od sreće. Pobedio sam sebe. Moglo je da bude i mnogo bolje da mi se na desetom kilometru trčanja nije dogodila povreda butnog mišića desne noge, preostalih 11 km bukvalno sam završio šepajući. Da je trebalo da puzim i to bih radio. Kad u svojoj glavi postavim cilj ne znam ni za kakve prepreke, a da je bio neviđen test za volju i mozak, jeste. Hrabriš sebe nekom silom i snagom za koju do tada nisi ni znao da je imaš. Na kraju dolazi ono najlepše, preplave te emocije poznate samo onima koji su u bilo kojoj situaciji pobedili sebe, zaključuje svoja još uvek sveža sećanja na prvi triatlon u životu Edin Ćosović.

Svega se nagledate duž staze

Ko se bar jednom našao u prilici da gleda triatlon s posebnom znatiželjom pratio je način na koji iscrpljeni takmičari prelaze iz jedne u drugu disciplinu. „Mi to zovemo tranzicijom. Neko gubi minut, neko dva, pa čak i deset minuta. Sve zavisi od toga šta pokazuje tvoje telo po završetku određene discipline. U Beogradu sam posle plivanja i prelaska mi u omiljeni biciklizam izgubio, ali s namerom, celih devet minuta. Obavezne fiziološke potrebe i umor vam kažu da ne žurite i nisam. Svega se nagledate duž staze – kolabiranja, dehidriranja, povraćanja, gubljenja svesti, srećom ništa od toga mi se nije dogodilo. Posle ovakvog iskustva znam da godine ni za jedan sport nisu važne. Koliko je samo bilo onih koji su prevalili šezdesetu. Iskreno, preporučujem ljudima svih dobi triatlon, jer drugačije nećete ni znati šta i koliko možete“, objašnjava Ćosović.