Zašto niko više ne želi Olimpijske igre?

Boston, Hamburg i Rim redom su povlačili svoje kandidature a nadmetanje se svelo na Budimpeštu, Pariz i Los Anđeles, s tim da se mađarska prestonica možda i ne bi našla u ovom triju da vrhovni sud nije blokirao predloženi referendum o održavanju OI.

U isto vreme od devet gradova koji su konkurisali da ugoste Zimske olimpijske igre 2022. njih sedam se povuklo, jer predlagači nisu uspeli da ubede građane da će im „najveći sportski događaj“ doneti ikakvu opipljivu korist.

– Pred buduće organizatore postavljeni su visoki zahtevi koji da bi se ispunili traže značajna sredstva. Jedan od velikih problema je kako ostaviti u funkciji objekte koji se pripremaju za Olimpijadu – od smeštaja sportista do sportskih hala, pogotovu u gradovima u kojima određeni sportovi nisu razvijeni a takvi objekti su potrebni pa se u suštini grade za jednokratnu upotrebu – kaže Svetozar Mijailović, trenutno predsednik FK Crvena zvezda, a 80-ih jedan od odgovornih za kandidaturu Beogradu za Igre 1992. godine.

Upravo iz tog razloga Međunarodni olimpijski komitet predložio je promene u procesu nadmetanja tako da omogući domaćinima da naprave projekte koji bi bili u skladu sa njihovim dugoročnim ciljevima.

– U prošlosti tražili smo od gradova da ispune postavljene zahteve. U budućnosti pitaćemo ih na koji se način Olimpijske igre uklapaju u njihov dugoročni sportski, socijalni, ekološki i ekonomski razvoj – rekao je predsednik MOK-a Tomas Bah.

Međutim, i uz najavljene izmene teško je očekivati da će gradovi početi da zasipaju MOK kandidaturama. Igre u Los Anđelesu 1984. bile su jedan od retkih primera ekonomske isplativosti, a glavni razlog njihove uspešnosti bilo je to što po prvi put događaj nije finansirala država već privatni sektor, što je sa sobom povuklo mnogo odgovornije i opreznije trošenje novca. Organizacioni komitet, koji je funkcionisao kao privatna korporacija, nije nameravao da gradi nove objekte već da koristi isključivo postojeće, dok je istovremeno okupio impresivnu listu sponzora prodajući TV prava ABC mreži za 225 miliona dolara što je bio presedan u to vreme. Igre u L.A. su na kraju donele profit od 232.5 miliona dolara, što je cifra kojoj se nijedan organizator od tada nije ni približio.

Većina domaćina su završili olimpijsku avanturu sa dugoročnim dugovima, a najekstremniji primer je Montreal (1976) koji je sve do 2006. isplaćivao dug od 1.5 milijardi dolara. Svesni toga stanovnici Hamburga na referendumu su odbacili projekat vredan 7.9 milijardi dolara, dok su građani Bostona takođe bili protiv organizacije koja bi po zvaničnim procenama koštala 4.5 milijardi. Pogurala su ih i iskustva prethodnika koji su uvek premašivali budžet (London je od 2.4 milijarde funti stigao do 8.92 milijardi funti, dok po poslednjim vestima Tokio možda čak dogura do 29 milijardi dolara).
Za razliku od poslednjih primera odustajanja od OI, Svetozar Mijailović objašnjava da je u vreme kada je Beograd spremao svoju kandidaturu postojala velika podrška javnosti.

– Situacija je bila mnogo povoljnija – Beograd je imao infrastrukturu koja je zadovoljavala kriterijume u to vreme. Mali broj objekata morao je da se prilagođava dok su oni koje smo planirali da gradimo bili važni za razvoj našeg sporta. Ondašnja Jugoslavija bila je organizator Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. i MOK je bio zadovoljan kako je to izvedeno pa je i to bio jedan od razloga zašto se Beograd kandidovao – objašnjava Mijailović.

Pored priča o ekonomskoj isplativosti, Igre se često slave kao način mapiranja gradova i privlačenja turista, što je možda bio slučaj sa Barselonom koja je nakon 1992. uspela da se izvuče iz senke Madrida, ali ne recimo i za London i Peking, koji su tokom Igara imali manje turista nego drugih godina u isto vreme. Na kraju, Olimpijada je i politički događaj a Mijailović podseća na uzajamne bojkote Sovjetskog Saveza i istočnoevropskih zemalja, odnosno Zapada tokom 80-ih godina, ali i na poslednje suspenzije sportista. Sadašnji predsednik Zvezde takođe veruje da Beograd nije dobio domaćinstvo i zbog skorog raspada države.

– Mi smo ušli u uži krug, ali je bila oštra konkurencija. Možda se to poklapalo i sa sagledavanjem budućnosti ondašnje države. Verovatno su neke procene bile u tom pravcu – kaže Mijailović.
Da je Beograd pobedio u trci za domaćina (na kraju je završio kao treći iza Pariza, a ispred Amsterdama), to bi po rečima tadašnjih organizatora donelo u prestonicu ozbiljnu sumu novca. Goran Milić, koji je u to vreme bio portparol olimpijske kandidature Beograda, govorio je za Dugu 1986. godine da je cela kandidatura Beograd koštala 700.000 dinara, dok se očekivao prihod od milijardu dolara.

– Svaki građanin Beograd žrtvovao je za Olimpijadu po jednu flašu piva u kafani. Pariz je već potrošio više od 10 miliona dolara, a ni drugi nisu baš tvrdice…. Beograd očekuje 600 miliona dolara samo od TV prava iz SAD-a. Naš ukupni prihod bi domašio čitavu milijardu dolara. Parizu to ne bi bilo dovoljno da pokrije troškove, ali mi ni u snu ne možemo da potrošimo više od 500 miliona dolara – pričao je tada Goran Milić.

GRAD – GODINA – TROŠKOVI (milijarde dolara)

Los Anđeles – 1984 – 0.56
Seul – 1988 – 6.5
Barselona – 1992 – 16.4
Atlanta – 1996 – 3.5
Sidnej – 2000 – 6.9
Atina – 2004 – 13.8
Peking – 2008 – 45
London – 2012 – 11.4
Rio – 2016 – 11.1

*Izvor: Going for the Gold: The Economics of the Olympic, Robert A. Baade, Victor A. Matheson