Odesa, Harkov i Kijev: Beleške reportera Danasa iz ratom obuhvaćene Ukrajine

U dva vagona intersitija Budimpešta-Mukačevo uglavnom su žene i deca, izbeglice koje se vraćaju kući na nekoliko dana kako bi provele vreme sa svojim muževima, braćom i očevima koji ne mogu da napuste zemlju zbog ratnog stanja, koje obavezuje muškarce da ostanu u domovini. Iz Mukačeva se može ići bilo gde, prema Lavovu, Kijevu, Harkovu, Odesi…

Odesa

Putovanje do Odese traje oko 17 sati. Grad, kao i uvek, živi svoju šizofrenu realnost, što sam i ranije primetio na prethodnim putovanjima. Od jutra do mraka barovi su puni. Noću se redovno oglašavaju sirene za vazdušnu uzbunu, najavljujući dolazak dronova i, ređe, raketa. Dronovi se lansiraju iz ruskih baza na Krimu ili u blizini Rostova na Donu. Treba im dosta vremena da stignu, a ukrajinska protivvazdušna odbrana obično uspeva da ih obori.

Među lovcima na dronove je i Volodimir (ime je izmišljeno, jer je želeo da ostane anoniman), doktor koji danju leči pacijente u gradskoj bolnici, a noću ulazi u džip opremljen mitraljezom, odlazi na periferiju grada, do rta uz more, puca i obara dronove koji se približavaju obali.

„U bolnici radim popodnevne smene, nikad jutarnje. Dronovi stižu tokom noći, zapravo neposredno pre zore. Radim kao lovac na dronove do 6 ujutro, onda idem kući, odmorim se, i u podne sam već u bolnici na poslu: ovo je sada moja normalnost“, kaže Volodimir s gorkim osmehom.

U odnosu na prethodne godine, u Odesi ima turista: to su, očigledno, Ukrajinci koji dolaze da provedu nekoliko dana na moru.

„Ako uzmemo u obzir da su Krim, Azovsko more i obala Hersonske oblasti okupirani od strane ruske vojske, jedini turistički centar koji nudi plaže i usluge je upravo Odesa“, kaže Sergej, koji radi za turističku agenciju. „U stvari, nema toliko turista koliko se na prvi pogled čini; ljudi trenutno imaju druge brige. Međutim, ta nekolicina je sva koncentrisana ovde.“

Uprkos blještavim barovima u centru grada, koji rade do 23 sata, jer policijski čas počinje u ponoć, posledice rata su vidljive i u Odesi. Ogroman broj mladih ljudi je ostao bez ruke ili bez noge.

U radničkom naselju Moldavanka, zgrada koju je dron razneo otkriva narušenu privatnost stanova koji nisu bogati, ali su dostojanstveni: mogu se videti tapete na zidovima, na poslednjem spratu polica za knjige prepuna knjiga, jakne na vešalicama, kuhinja s posuđem koje je još uvek u cediljci za sudove.

Uveče, neposredno pre policijskog časa, u jednoj sporednoj ulici u blizini železničke stanice i preko puta jednog kluba sa živom muzikom gde se okupljaju mladi ljudi i tinejdžeri, trojica muškaraca izlaze iz kombija i traže od prolaznika dokumente. Samo jedan nosi policijsku uniformu. To su regruteri.

Neki momci, čim su ih videli, pobegoše. Jedan od trojice muškaraca potrča za njima i uspe da zaustavi jednog od njih. Obara ga na zemlju, a druga dvojica pokušavaju da ga nateraju da uđe u kombi; dečko urla i opire se.

Prilazimo jedna starija žena i ja. Žena plače i srčano se obraća trojici muškaraca: „Kakvog vojnika želite da napravite od njega ako ga regrutujete protiv njegove volje? Pustite ga!“. Umešao sam se i ja, tražeći od trojice muškaraca da puste zarobljenika. Gledaju me sa čuđenjem. Žena kroz suze ostaje istrajna pri svom zahtevu, i njih trojica puštaju mladića, koji odlazi prestravljen. Ljubazno nas pozdravljaju, ulaze u kombi i polako odlaze.

Žena, još uvek potresena onim što se dogodilo, kaže mi: „Neko mora braniti zemlju, u Ukrajini je sve manje muškaraca. Ali prisilna regrutacija je strašna, videli ste sami… Nadajmo se da će se uskoro postići neki dogovor s Rusima, ne može se više ovako živeti.“ Opraštamo se i krećemo svako svojoj kući: uskoro počinje policijski sat, niko ne može ostati na ulicama, svetla grada će se ugasiti, a Odesa će, kao i svi ukrajinski gradovi, uroniti u tamu.

Harkov

Voz od Odese do Harkova saobraća na vreme, kao i svi ukrajinski vozovi. Prolazi kroz ravnicu, pored polja vršene pšenice i beskrajnih prostranstava suncokreta. Više nego sam pejzaž, neprestano posmatram nebo. Nebo je opsesija koja me prati na svakom putovanju u Ukrajinu. Zastrašujuće je, plavetnilo užasava, jer sa neba stižu dronovi, a protežu se i tragovi raketa. Na nebu se događaju eksplozije kada ukrajinski protivavionski topovi obaraju neprijateljske granate.

Ništa od ovoga ne brine Darija, dečaka od godinu i po dana koji veseo i razdragan trči gore-dole po prolazu vagona. Njegova majka se vraća u Harkov, grad u kojem živi nakon kratkog boravka kod prijatelja u Viniciji. Muž joj je vojnik, na odbrani Harkova, a ona nije htela da emigrira, bilo joj je draže da ostane blizu svog muža.

„Zar se ne bojiš?“, pita me zabrinuto, dok u naručju drži Darija, koji pokušava da se popne na prozor voza. „Malo, kao i svi vi“, odgovaram zbunjeno. Strah je tu; ne plašiti se u Harkovu bilo bi nepromišljeno.

U gradu nema nijedne zgrade s netaknutim prozorima. Napadi su svakodnevni, a sirene ne daju ljudima da mirno spavaju noću. Ovo su dani sastanka Trampa i Putina na Aljasci. Niko ne veruje da će se išta zaista promeniti, ali postoji ipak skrivena nada da će se barem postići primirje.

„Malo je verovatno da će Ukrajina moći da povrati okupirane teritorije“, kaže mi Tanja, žena koja radi u prodavnici mobilnih telefona. „Ali ono što je potrebno za postizanje mira je nešto drugo: želimo garancije, želimo da se naša zemlja može naoružati kako bi se odbranila od mogućih budućih ruskih napada. Putin želi da kontroliše celu Ukrajinu, kao za vreme sovjetskog perioda: to se ne sme i ne može dogoditi. Ponavljam, želimo garancije i da znamo da će nam Zapad pomoći ako nam zatreba“, kaže Tanja.

Istog mišljenja je i Ana, hrabra novinarka koja je sve vreme rastrzana između fronta i humanitarnih akcija. Ana mi pokazuje skrivene lepote Harkova i mesta na koja su poslednjih sedmica padale rakete i dronovi: ono što me posebno pogodilo bila je gradska stomatološka klinika, potpuno uništena u ruskim napadima.Porodilište je takođe oštećeno, ali i dalje pruža svoje usluge porodiljama.

„Sve velike fabrike su bombardovane“, kaže Ana sa žaljenjem. „Veliki biznis više ne postoji u Harkovu. Samo mala preduzeća nastavljaju s radom, kao i uslužna delatnost – kafići, restorani, trgovine i naša poznata fabrika slatkiša. Ekonomija Harkova je svedena na minimum, ljudi jedva preživljavaju.“

Sa Anom idem i na pijacu koju organizuju neka udruženja: prodaju sapun, lutke, odeću i razne predmete, a novac ide graničnom vojnom korpusu, odnosno onim vojnicima koji odbijaju ruske napade, organizuju evakuaciju civila i šalju vodu i osnovne potrepštine onima koji ne žele napustiti svoje domove, a žive u blizini fronta – radi se uglavnom o starijim osobama.

Ako je previše opasno ići tamo, vojnici šalju automobile bez vozača na daljinsko upravljanje koji mogu putovati do 10 km, a zatim se sami vratiti. Genijalan sistem za izbegavanje ljudskih gubitaka. Ako Rusi bombarduju, pogode samo kolica puna vode i zaliha, a ne i ljude.

Kasno popodne, opraštam se od Ane i šetam centrom grada. Sirene ne prestaju da zavijaju, omladina šeta ulicom, neki se drže za ruke, drugi se grle i ljube na klupama u parku, među zgradama razorenim 2022. godine, na početku rata, kada su se Rusi zavaravali da mogu lako osvojiti grad.

Harkov je, međutim, odlučio ostati ukrajinski. Noć prolazi mirno, ali u zoru napad dronom uništava zgradu na južnoj periferiji grada. Tamo se stiže podzemnom železnicom, a zatim autobusom; radi se o radničkom kvartu s visokim zgradama u socijalističkom stilu i velikim zelenim površinama, gde se deca igraju, a odrasli šetaju.

Na mestu događaja leže razasuta spaljena mrtva tela, komadi lima, komadići betona i izgoreli automobili. S velikim dostojanstvom, preživeli skupljaju ono što su uspeli spasiti iz svojih stanova i kreću prema autobusu koji im je grad obezbedio. Većina njih se useljava kod rodbine i prijatelja. Nedaleko odavde je kontrolni punkt koji označava ulaz u grad; u području benzinske pumpe nalazi se pravo groblje izgorelih ruskih tenkova, onih sa slovom „Z“ na prednjoj strani.

Kijev

Kijev je ovih dana miran. Nekoliko upozorenja na vazdušni napad prisiljava ljude da siđu u podzemnu železnicu, najbolje sklonište u celom gradu. Mnogi ljudi ulaze u metro stanice sa sklopivim stolicama, vodom i hranom. Nikad se ne zna koliko će napad trajati, pa je bolje pripremiti se.

Jedna gospođa sedi u svojoj prenosivoj stolici i komentariše sastanak između Trampa i Putina: „Nadajmo se da će postići dogovor. Dolazim iz sela nedaleko od Harkova, gde je sada linija fronta. Evakuisali su me pre nekoliko dana, i sada sam gost kod sestre ovde u Kijevu. Pre nekoliko dana, granata je pogodila kuću mog komšije, koji srećom nije bio tamo u to vreme. Tada sam shvatila da je vreme da odem“, kaže gospođa koja ima otprilike šezdesetak godina.

„Žao mi je zbog teritorija koje ćemo izgubiti, posebno Donbasa, ali vreme je da se ovaj pokolj završi. Rusi moraju prestati da nas ubijaju, onda ćemo videti šta da radimo, jednog dana ćemo moći da povratimo okupirana područja, sigurna sam!” Sirena prestaje da zavija nakon otprilike dvadeset minuta, vozovi podzemne železnice ponovo kreću, stanovnici Kijeva izlaze iz utrobe zemlje i vraćaju se svojim svakodnevnim aktivnostima.

Ukrajinska prestonica je veoma živa, održavaju se koncerti, a zahvaljujući mojoj prijateljici Mariji, studentkinji klavira, orgulja i čembala, koju sam slučajno upoznao u Odesi pre nekoliko meseci, uspeo sam da prisustvujem i master klasu barokne muzike za studente Akademije lepih umetnosti, koju je vodio violončelista Jerg Zviker (Jörg Zwicker), koji je stigao iz Austrije. Studenti sviraju po nekoliko instrumenata i pokazuju ozbiljne kompetencije. Master klas se održava u bunkeru zgrade Filharmonije, tako da nema potrebe za prekidanjem rada tokom upozorenja na vazdušnu opasnost.

Te večeri, u koncertnoj dvorani Filharmonije održan je koncert, klavirski recital maestra Romana Lopatinskog. Tokom izvođenja etide Bele Bartoka, oglasila se sirena za vazdušnu uzbunu: trebalo je da se odmah siđe u bunker, ali maestro je, hrabro i odlučno, nastavio da svira. Tek na kraju nastupa publika je ustala i krenula prema podrumu zgrade, aplaudirajući maestru ne samo zbog njegove veštine, nego i odlučnosti i hrabrosti.

Nakon koncerta, s Marijom, koja se predstavila tokom master klasa izvedbom Bahovog dela, krećem prema Trgu Majdan, gde je 2014. godine započeo dugi marš Ukrajine ka slobodi. Trg vrvi od novinara, koji nepomično stoje pred kamerama i čekaju da se uživo povežu s televizijskim stanicama za koje rade. Pada mrak i obavija Kijev.

U zoru moram krenuti za Srbiju i, kao i uvek, osećam se krivim što ostavljam prijatelje i ljude koje sam upoznao tokom svojih boravaka u Ukrajini. Pozdravljam Mariju; visoku i mršavu, u elegantnoj crnoj haljini. Grlimo se i na njenom ramenu se konačno prepuštam neumoljivom plaču, mirnom, neprekidnom, ali bez jecaja, i napokon ispuštam sve suze koje sam danima zadržavao u sebi, a koje nisu uspevale da se oslobode .