Jedan upečatljiv razvoj narodnih demonstracija protiv reformi pravosuđa koje je predložila izraelska vlada bila je koncentracija demonstranata u maloj sporednoj ulici u Tel Avivu. Tu se nalazi dom bivšeg predsednika izraelskog Vrhovnog suda, Aharona Baraka, koji je sada meta hvaljenja ali i uvreda u zavisnosti od političke privrženosti.
Sudije ne bi trebalo da budu direktan izvor političkih kontroverzi, bilo da su svoju najnoviju odluku doneli juče ili, kao u Barakovom slučaju, pre skoro dve decenije.
Oni bi trebalo da budu nepristrasni i nezavisni.
Ali demokratije u 21.veku se odriču ovog ideala, ne zahvaljujući ponašanju sudija, već nastajanju autokratskog populizma, sa vladama koje se obrušavaju na bilo koju instituciju koja želi da ih pozove na odgovornost.
U Izraelu i drugim demokratijama, pravosuđe je bilo jedna od primarnih provera protiv zloupotrebe vladine moći.
Zato je izraelski premijer Binjamin Netanjahu usmerio pažnju svoje vlade na sudove kada se vratio na vlast krajem 2022.
U nacrtu zakona koji je od tada stavljen na čekanje, njegova nova vlada – savez između njegove stranke Likud i fašističke partije Jevrejske moći – nastoji da ograniči ovlašćenje Vrhovnog suda da vrši sudsku reviziju i da ostvari veću političku kontrolu nad imenovanjima sudija.
Barak se nalazi u srcu ovog političkog sukoba jer je on bio taj koji je transformisao Vrhovni sud u bastion pravde i vladavine prava. Imenovan je u Sud 1978. pošto je od 1975. služio kao državni tužilac Izraela i kao vladin pravni savetnik u sporazumu iz Kemp Dejvida,
Barak je počeo da redefiniše ulogu suda i oblikuje izraelsku jurisprudenciju.
Od početka svoje sudijske karijere, Barak je prihvatio aktivizam.
Pomogao je da se proširi nadležnost Vrhovnog suda, definišući pravosuđe (po kojem sudovi odlučuju o kojim stvarima su nadležni da odlučuju) i status (ko je kvalifikovan da pokrene predmete) u širem smislu, čime je ovlastio sudije da razmatraju predmete od šireg spektra strana i na širi spektar pitanja.
Barakova pravosudna filozofija je zaista došla na svoje mesto nakon što je Kneset (izraelski parlament) usvojio osnovne izraelske zakone početkom 1990-ih.
On je postao predsednik Vrhovnog suda tek u avgustu 1995; do tog novembra, on je već doneo svoju najznačajniju odluku, transformišući svoje uverenje da je „svet pun zakona“ u sudsku stvarnost.
U predmetu United Mizrahi Bank protiv Migdal Cooperative Village-a, Sud je izjavio da ima ovlašćenje da poništi statute koji su u suprotnosti sa Osnovnim zakonima.
Ovo je bio Marburi protiv Medisona trenutak u Izraelu.
Mišljenje većine je revolucionisalo ulogu Vrhovnog suda u izraelskoj demokratiji tako što mu je dalo moć da ispita skoro svaki aspekt izraelskog javnog života.
Nadležnost Suda više nije bila ograničena na donošenje odluka o razumnosti vladinih akcija; sada bi takođe mogao da poništi zakone, kao u Sjedinjenim Državama.
Do ove tačke, kreiranje politike Kneseta je tretirano kao neprikosnoveno, a Izrael je odražavao britanski zagrljaj apsolutnog parlamentarnog suvereniteta.
Ali, kao što je Britanija otkrila nakon referenduma o Bregzitu, svoj sopstveni pojam suvereniteta ponekad ostavlja osnovna prava i demokratske norme na milost i nemilost zločestim ministrima u vladi.
Jednostavno zato što imaju dovoljnu podršku u zakonodavnom telu, bivši premijer Boris Džonson i sadašnji premijer Riši Sunak uspeli su da donesu zakon kojim se ograničava pravo na protest, oduzima pravo glasa nekim glasačima i progoni tražioce azila.
Kao odgovor, britanski sudovi su smatrali da je njihova ustavna odgovornost uglavnom posmatranje sa strane.
Prema sudskoj praksi čiji je pionir Barak, izraelski Vrhovni sud bi bio manje voljan da toleriše takvu ustavno sumnjivu politiku.
Na istinski liberalno-demokratski način, priznaje da se prerogativ izabranih ogranaka da izvršavaju mandat od naroda mora odmeriti u odnosu na odgovornost pravosuđa da podržava zakon i njegove ustavne osnove.
Kao što je Barak napisao u United Mizrahi, „sudska kontrola ustavnosti zakona je duša samog ustava. Uklonite ustav sudske revizije i uklonili ste sam njegov život“.
Umesto da prihvati tanku, formalnu koncepciju demokratije kao obične većinske vladavine, Barak je ponudio viziju „sadržajne demokratije, koja se posebno bavi odbranom ljudskih prava“.
Kroz ovu filozofiju, Sud je poništio statut koji dozvoljava izraelskom ministru unutrašnjih poslova da pritvori tražioce azila bez suđenja; presudio protiv ustavnosti zakona o „regulaciji naselja“ koji je dozvolio vladi da eksproprijaše palestinskim zemljištem u privatnom vlasništvu; i utvrdio da su privatni zatvori povredili dostojanstvo zatvorenika.
Dok Barakovi kritičari (i kritičari liberalnog pravosudnog aktivizma, poput Netanjahua) tvrde da sud „donosi zakonodavstvo iz klupe“, sudska odbrana ljudskog dostojanstva počiva na čvrstom, politički nepristrasnom filozofskom terenu: svi u društvu su slobodni i jednaki pred zakonom.
Postižući „odgovarajuću ravnotežu“ između „društvenog života zajednice“ i „ljudskih prava, jednakosti i pravde“, tvrdi Barak, pravosuđe izbegava da se uplete u političku gustinu.
Ovaj senzibilitet se može suprotstaviti partijskim pristupom koji se nalazi u Vrhovnom sudu SAD. Tamo deklarisane pravosudne filozofije služe kao samo smokvin list za postizanje omiljenih političkih planova.
Umesto da svoje odluke ukorenjuju u koherentne principe kao što je dostojanstvo, sudije se oslanjaju na opsežne okvire kao što su originalizam i tekstualizam da nametnu svoje lične i verske stavove.
Ovaj pristup često omogućava sudijama da izbegnu optužbe za „aktivizam“.
Kada je jedan od prethodnih Netanijahuovih ministara pravde, Ajelet Šaked, imenovao šest novih sudija u Vrhovni sud, ona je izjavila da će se pravosuđe vratiti na navodno neutralni tekstualizam.
Kao što primećuje Alon Harel sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, nije uspela da shvati da „njena strast da promoviše konzervativne uzroke iskrivljuje njenu sposobnost da prepozna desničarski aktivizam“.
Ako Netanijahu usvoji reformu pravosuđa, izraelski sudovi će postati sve više pristrasni.
Vrhovni sud se već povukao sa vrhunca jurisprudencije iz doba Baraka, na primer smanjenjem svoje podrške palestinskim pravima.
Sudije će postati otvoreno politički igrači, a Sud će, kao i njegov američki kolega, trpeti sve manje poverenja i kredibiliteta.
A, u nedostatku sudske revizije, Izraelci mogu očekivati talas zakona koji ismejava njihovo dostojanstvo.
Autor uređuje LSE Public Policy Review i piše o britanskom ustavu za The Justice Gap
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
