Da li je Nemačka Amerikancima još uvek važna?

Tu nije bilo ni mnogo simbolike, niti demonstracije jedinstva: novinari koji su doputovali s nemačkim ministrom spoljnih poslova videli su Johana Vadefula i njegovog američkog domaćina Marka Rubija u Vašingtonu zajedno samo na kratko, prilikom rukovanja u Stejt departmentu.

Trideset sekundi Rubio i Vadeful smeškali su se kamerama, a onda su se povukli na razgovore. Zajedničke konferencije za novinare nakon toga nije bilo. Zvanično objašnjenje: bio je to radni sastanak. Najviši diplomata Nemačke želeo je da proveri u Vašingtonu kakvo je stanje međusobnih odnosa dveju zemalja i šta je tu još moguće.

Bez sastanaka u Kongresu za Vadefula

A dan je i započeo nespretno. Rubijev tim pomerio je sastanak s prepodneva na poslepodne, pa je Vadeful jutro proveo u nemačkoj ambasadi i sa predsednikom Svetske banke Ajajem Bangom.

Ni političari Senata i Predstavničkog doma u početku nisu imali vremena za razgovore s Vadefulom. A bilo je planirano drukčije – pa se na osnovu toga može naslutiti kakav je trenutno odnos između supersile Sjedinjenih Država i Nemačke, treće najveće izvozne privrede na svetu.

Nemačka politički i vojno nije jedna od velikih sila – a pogotovo nije u svetu američkog predsednika Donalda Trampa, u kojem ponovno sve više vredi pravo jačeg.

Da li je Sjedinjenim Državama Nemačka još uvek potrebna?

Ipak, prvobitno odloženi sastanak sa Rubijom na kraju je ipak trajao duže nego što se očekivalo. To je najčešće dobar znak. „Vrlo prijateljski, vrlo intenzivan razgovor“, rekao je Vadeful i naglasio koje su to bile zajedničke tačke: „Nama Nemcima, nama Evropljanima, potrebni su pouzdani partneri u Vašingtonu, iato kao što su SAD-u potrebni partneri poput nas.“ To je pokušaj da se Amerikancima jasno stavi do znanja da „America First“ ne znači „America alone“.

Ali poslednjih meseci sve se više nameće utisak da SAD smatraju da im Evropa i Nemačka nisu potrebne. Barem ne više kao do sada kao ravnopravni partneri. Da li je Vadeful uspeo na to da utiče?

To ostaje tajna. Rubio nije želeo da razgovara s novinarima, a Vadeful je dao izjavu za medije u parku ispred Kepitola. I to sam. Već to pokazuje u kakvom su stanju nemačko-američki odnosi.

Složno oko Irana

U vezi Irana, čini se, postoji saglasnost u oštrini stava. „Taj režim očigledno više nema legitimitet“, kaže Vadeful. Koristi sredstva koja „ne samo da su neprihvatljiva, nego i krše sva pravila humanosti“, rekao je Vadeful, pa pomenuo i „brojne ubijene ljude“, „mučenja“, „pucnjave“.

„Međunarodna zajednica mora jasno da stavi do znanja da je sada solidarno uz iranski narod.“ U Evropskoj uniji nemačka vlada želi da se zalaže za uvođenje sankcija protiv iranskog rukovodstva.

Ali kada se radi o mogućoj vojnoj intervenciji SAD u Iranu, a recimo i mogućim bombardovanjima, Vadeful je izbegao da dâ jasan odgovor. To je odluka SAD, rekao je – on tu nema nikakve savete i ne postoje nikakva očekivanja.

A nejasan je bio i kada je načelno upitan o tome da li su vojna sredstva, udari iz vazduha ili ciljana bombardovanja, za nemačku vladu legitimna sredstva. Tu je Nemačka oprezna i uzdržana u izjašnjavanju.

Realno gledano, šta je Vadeful uopšte i mogao da kaže? Primer Venecuele pokazao je da se SAD ionako ne usklađuju ni sa kim pre vojnih operacija, pa tako ni sa Nemačkom.

SAD nepredvidljivost pretvaraju u politiku

Kada je reč o Grenlandu, i tu je Vadeful pokušao da naglasi zajedničke interese. „Naši interesi u arktičkom prostoru moraju biti zaštićeni“, to je „zadatak za NATO“. Bezbednost u severnom Atlantiku može se postići samo zajednički, a o pitanju Grenlanda, dodaje nemački ministar, mogu da odlučuju samo Grenland i Danska.

To deluje kao pokušaj ohrabrivanja samog sebe i to ima veze s nadom da će se time u Vašingtonu nešto postići. Ali ova američka administracija nepredvidljivost je pretvorila u svoju politiku. Ona već dugo igra drukčiju igru. „America First“ u bezbednosnoj politici znači da Amerika sprovodi ono što vidi kao svoje interese – čak i ako je to u suprotnosti s međunarodnim pravom ili ako to odbija partnere.

Nemačka bez velike mogućnosti da utiče

Tramp stalno naglašava: „Treba nam Grenland.“ I sve deluje kao moguće – i da se kupi i da se napadne i preuzme. Naglašavanje „zajedničkog“ u pitanju Grenlanda samo je oprezan pokušaj Nemačke da deeskalira situaciju. Ali bez da postoje nekakve snažne poluga, uspeh takve politike i više je nego upitan.

Na pitanje o mogućem američkom vojnom angažmanu na Grenlandu, Vadeful takođe izbegava odgovor: „Nemam nikakvih naznaka da se to ozbiljno razmatra.“ A ako ipak do toga dođe? Ona nemačka vlada na to verovatno i nema odgovor.

Izražavanje nade i optimizma, naglašavanje zajedničkih interesa – sve je to očigledno potrebno kako bi se, uprkos Trampu, SAD u Evropi i Nemačkoj i dalje mogle da se doživljavaju kao pouzdan partner.