Gotovo 10.000 pojedinaca tužili Kremlj: Postoje načini da Rusija plati za svoje zločine, pravnik predlaže i kako

Gotovo 10.000 pojedinaca podneli su tužbe protiv Kremlja, a najviši evropski sud za ljudska prava nedavno je presudio da je Rusija prekršila međunarodno pravo u Ukrajini, piše za Moskovski tajms (The Moscow Times) Denis Mihailov, advokat koji je nekada vodio kampanju Alekseja Navaljnog u Sankt Peterburgu. Dobio je azil u Poljskoj.

Te presude mogu imati značaj koji prevazilazi simboliku. Iako se, piše, Kremlj povukao iz brojnih međunarodnih pravnih institucija i otvoreno ignoriše sporazume čiji je i dalje član i dalje, navodi Mihailov, postoji mehanizam koji se može upotrebiti kako bi se Moskvi nametnule stvarne posledice.

Postoje dokazi da Rusija u potpunosti razume da ne može potpuno ignorisati međunarodne pravne norme bez posledica.

Zbog toga Kremlj i zvanično zahteva ukidanje reparacija i isplata povezanih sa ratom u Ukrajini, kao i ukidanje svih sankcija uvedenih toj zemlji zbog agresije.

Ipak, Moskva nastavlja sa svojim pravnim nihilizmom. To otvara pitanje kako bi međunarodna zajednica trebalo da odgovori nuklearnoj sili koja odbacuje svaku pravnu obavezu koja joj ne ide u korist.

Ovo pitanje prevazilazi Ukrajinu ili unutrašnju represiju. Ono ugrožava same temelje međunarodnog poretka, sistema koji se zasniva na obavezama, odgovornosti i univerzalno prihvaćenim principima ljudskih prava.

Strateški cilj pozivanja Rusije na odgovornost treba da bude promena režima i demokratizacija zemlje.

Prisila deluje sporo. Taktika za sada mora biti primena postepenih mera koje bi, čak i protiv volje trenutnog režima, mogle delimično ili u potpunosti doprineti obnovi statusa ljudskih prava – posebno tamo gde su nezavisne institucije već dokazale ta kršenja ili su ona očigledna.

Mihailov navodi da lično poznajem desetine Rusa – bivših političkih zatvorenika, aktivista i žrtava policijskog nasilja – čije je slučajeve razmatrao sud u Strazburu i presudio protiv Rusije.

Ti ljudi nisu dobili rehabilitaciju, odštetu za svoju patnju niti zvanično priznanje nepravde koju su pretrpeli. Rusija ne samo da odbija da primeni te presude, već je blokirala i sve domaće pravne puteve za rehabilitaciju.

Jedan od mogućih puteva ka pravdi bio bi usmeravanje zamrznute ruske imovine u inostranstvu u fond za kompenzaciju, iz kog bi žrtve mogle dobiti naknade koje im je ECHR dosudio.

Zvaničnici Kremlja već su zapretili „ozbiljnim“ posledicama ukoliko ta sredstva budu zaplenjena, što pokazuje da Kremlj tu imovinu smatra dovoljno važnom da bi se mogla iskoristiti kao sredstvo pritiska na vlast.

Prisiljavanje Rusije da sprovodi presude ECHR-a nije osveta. To je borba za obnovu pravde, zaštitu međunarodnog pravnog poretka i jasno upozorenje: autoritarne države ne mogu nekažnjeno kršiti ljudska prava.

Rusija je i dalje formalno potpisnica brojnih međunarodnih ugovora – od Povelje Ujedinjenih nacija do Međunarodne konvencije o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije. Međutim, poslednjih godina namerno je prestala da poštuje te norme.

Ako međunarodna zajednica odluči da ignoriše kršenja od strane Rusije, poslaće opasnu poruku da autoritarni režimi mogu nekažnjeno kršiti pravila.

Pošto se povukla iz Saveta Evrope i nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava, ruske vlasti promovišu alternativni model međunarodnog poretka – onaj u kojem „suvereno pravo da se suzbiju unutrašnji sukobi“ i načelo nemiješanja imaju prednost.

Kremlj svoje saveze sa Kinom, Iranom, Severnom Korejom i drugim autoritarnim režimima gradi upravo na toj osnovi, pokazujući da Moskva pokušava da stvori alternativu sadašnjem poretku zasnovanom na pravilima.

U takvim okolnostima, prisiliti Rusiju da se povinuje nije samo stvar suočavanja s Moskvom. To je test otpornosti i kredibiliteta celokupnog globalnog pravnog poretka.

Ako taj test ne uspe, biće to jasan signal da ljudska prava više ne postoje kao univerzalna norma, a svet će dodatno skliznuti u opasno nadmetanje autoritarnih blokova.

Štaviše, pre 2022. godine, Rusija je poštovala hiljade presuda Evropskog suda za ljudska prava – uključujući isplatu odšteta, poništavanje represivnih presuda i priznanje sistemskih kršenja.

Bilo je izuzetaka, kao u slučajevima kompanije Jukos i Alekseja Navaljnog. Ali uopšteno govoreći, Rusija je uglavnom poštovala međunarodno pravo.

Danas, međutim, pravne presude koje Kremlj ignoriše i dalje su na snazi, bez obzira na ponašanje Moskve. One nisu poništene i i dalje postoje kao pravne, ali i moralne obaveze.

Zbog toga je posebno važno da međunarodna zajednica počne primenjivati sekundarne mere pritiska putem pravnih kanala, kao i diplomatije i ekonomskih sankcija.

Iako Rusija trenutno ne poštuje međunarodno pravo, sve neizvršene presude i neispunjene obaveze treba dokumentovati – zajedno sa imenima žrtava i odštetama koje im duguje – za dan kada ih bude morala ispuniti.

Naterati Rusiju da plati ne znači nužno i brzu demokratizaciju zemlje.

Manji, postepeni koraci su verovatniji, ali ni malo manje važni: oslobađanje političkih zatvorenika i ublažavanje unutrašnjih represija su realniji, a podjednako su ključni.

Oni mogu postepeno dovesti do okončanja trenutne vojne agresije i povratka Rusije u međunarodni pravni sistem.

Čak i ovi koraci predstavljaju put ka obnovi međunarodnog poretka koji Kremlj pokušava da razoruža.

Ruski model autoritarne suverenosti dovodi u pitanje samu vrednosnu osnovu međunarodne zajednice. Ako svet prihvati da država može da ratuje, muči i ubija bez posledica, to bi značilo kraj same ideje međunarodnog prava.

Zato je danas vršenje pritiska na Rusiju nije čin neprijateljstva – već sistemska odbrana: odbrana prava, institucija, bezbednosti i ljudskog dostojanstva.

Ova odgovornost ne leži samo na političarima i diplomatama, već i na borcima za ljudska prava, analitičarima, aktivistima civilnog društva i novinarima.

Njihovi napori su temelji budućeg pravednog sveta.