Draga premijerko, danas sam osetila bol

Poljakinje su najpre iskazale nezadovoljstvo tako što su jedna za drugom napuštale nedeljnu misu u crkvama u kojima su sveštenici pozivali državu i vernike i vernice na čuvanje nerođenog života i pooštravanje kaznenih mera.

Predlog Poljske crkve podržala je i poljska premijerka Beata Šidlo, koju su potom nezadovoljne žene počele da obasipaju porukama i mejlovima potanko je obaveštavajući o promenama u svom telu tokom menstrualnog ciklusa. Jedna od poruka, kako izveštavaju mediji, bila je: „Draga premijerko, danas sam osetila bol u levom jajniku, mislim da ovuliram“, ili „… dobila sam menstruaciju na vreme, prvog dana sam imala bolove kao i obično…“ Namera ovako iscrpnih izveštaja je da se pruži „pomoć“ poljskoj vladi kad već želi da „kontroliše naše materice, jajnike i trudnoće“.

Poljska je jedna od evropskih zemalja sa najrestriktivnijim zakonima o reproduktivnim pravima. Pridružuje joj se Irska, gde se abortus može obaviti samo ako je žena životno ugrožena, kao i Malta, zasad najrigoroznija, u kojoj se trudnoća ne sme prekinuti ni pod kojim uslovima, a lekarima koji obave taj zahvat preti zatvorska kazna do tri godine.

Zbog ovako strogih zakona, kojim se odriče žensko ljudsko pravo na kontrolu sopstvenog tela i reproduktivnog zdravlja, žene ovih država su prinuđene da zahvat obave u drugoj zemlji, neretko iz straha od društvene stigme, ili da to učine ilegalno. Poznato je nekoliko presuda Evropskog suda za ljudska prava vezanih za dostupnost abortusu Poljakinja i Irkinja. U slučaju jedne tinejdžerke, kojoj je uskraćeno pravo na prekid trudnoće kao posledice silovanja, Sud je presudio da je Poljska prekršila član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima i dao mišljenje da je devojci uskraćeno pravo na objektivno medicinsko savetovanje. Sud je osudio i Irsku u slučaju tri Irkinje, koje su pretrpele teške zdravstvene posledice zbog nemogućnosti da prekinu trudnoću.

S druge strane, postoje alternativne prakse koje za cilj imaju da ženi u ovako rigoroznim okolnostima olakšaju pristup abortusu u slučaju neželjene trudnoće. Poznat je projekat holandske doktorke Rebeke Gomperts, koja na brodu u međunarodnim vodama obavlja abortuse ženama iz zemalja u kojima je to zabranjeno, rukovodeći se osnovnim ljudskim pravima na odlučivanje o sopstvenom telu i kontrolu rađanja. Film „Vessel“ dokumentuje plovidbu doktorke Gomperts i njenog tima, dolazak do Irske, Portugala, Poljske, prikazujući istovremeno društvene otpore u tim zemljama, iskazane kroz proteste desničarskih i verskih organizacija, u kojima, kako se primećuje na filmu, dominiraju muškarci.

Problema ima i u katoličkim zemljama gde je abortus dozvoljen na zahtev žene u prva tri meseca trudnoće, poput Italije, Portugala, Hrvatske, u kojima se lekari često pozivaju na “prigovor savesti” ukoliko ne žele da obave zahvat. Među ostalim evropskim zemljama, načelno, žene imaju pristup abortusu na sopstveni zahtev u prva tri meseca trudnoće, a najliberalnije zakone imaju Švedska i Holandija, gde se prekid trudnoće može obaviti do 18. odnosno do 22. nedelje na zahtev trudnice.

Izvan Evrope, islamske zemlje se smatraju najstrožim u ovom pogledu, dok je u Kini, gde parovi mogu imati samo jedno dete, slučaj obrnut – žene su prisiljene na prekid trudnoće.

Pooštren zakon u Makedoniji

U bivšoj Jugoslaviji abortus je legalizovan 1977, pa je tako ostalo do danas u njenim bivšim republikama. Prekid trudnoće se legalno obavlja u prva tri meseca, ili kasnije ako postoje zdravstveni razlozi. Međutim, odnedavno je u Makedoniji pooštren zakon o prekidu trudnoće, čime je ženama ograničena mogućnost da ostvare to pravo. U Makedoniji je abortus dozvoljen u prvih deset nedelja jednom godišnje, a drugi put samo ako su trudnica ili plod zdravstveno ili životno ugroženi.