„Američki autsajderski mirovni duo suočava se sa najvećim testom na tri žarišta“: Analiza CNN-a o Vitkofu i Kušneru

Ali Stiv Vitkof i Džared Kušner vode frilensersku mirovnu franšizu predsednika Donalda Trampa, od koje zavise globalna stabilnost, bezbrojni životi i najveća nada njihovog šefa da dobije tu nedestižnu Nobelovu nagradu za mir.

Njih dvojica su bili u samom centru zbivanja u utorak, tokom izvanrednog dana diplomatije u Ženevi na dva fronta, gde su se okupili sa ruskim, ukrajinskim i iranskim zvaničnicima. Očekuje se da se ove nedelje vrate u Vašington na sastanak Odbora za mir – Trampove lične privatne globalne diplomatske mreže „velikih dolara“.

Dva superbogata, dobro povezana američka posrednika u pregovorima zadužena su da okončaju jedan zao rat i spreče onaj koji bi mogao da izbije. Uspeh u oba slučaja bio bi ogromno dostignuće, ali oba cilja deluju neostvarljivo, piše Stiven Kolinson u analizi za CNN.

Trampove nade za sporazum sa Iranom dok gomila ogromnu armadu samo su se u utorak pojačale. Iranci su se hvalili dogovorom o „vodećim principima“. Ali potpredsednik Džej Di Vens je rekao za Foks njuz da iako su stvari „prošle dobro“ u nekim aspektima, Teheran neće priznati neke od Trampovih crvenih linija.

Prvi od dva dana razgovora između Ukrajine i Rusije takođe je istakao veliku potencijalnu prepreku – pitanje da li Moskva zaista želi da okonča borbe ili se samo igra diplomatijom kako bi kupila vreme za pobede na bojnom polju.

Ipak, razgovori se vode. S obzirom na globalni skepticizam prema izgledima za sporazume i dvostrukom činu Vitkofa i Kušnera, ovo je samo po sebi dostignuće i znak Trampove želje da radi na miru.

Tri globalna spora sa produbljujućim implikacijama

Njihova najveća pobeda do sada – prekid vatre u Gazi – je krhka usred obnovljenih borbi. Prelazak na razoružanje Hamasa i dalje deluje kao san koji se ne može ostvariti. Moguće obnavljanje rata u punom obimu pogoršalo bi patnju palestinskih civila i ponovo ugrozilo izraelsku bezbednost.

Istovremeno, rat u Ukrajini prolazi kroz još jednu zimu usred pokolja na bojnom polju i ruskih napada na bespomoćne civile. Što duže traje rat, veći je rizik da se prelije u sukob NATO-a i Rusije. Možda niko ne može da okonča rat. Ali Tramp verovatno ima veće šanse od bilo koga drugog.

Predsednik se u međuvremenu neumoljivo približava ratu sa Iranom u kojem će možda morati da se bori da bi sačuvao obraz i zaštitio svoj kredibilitet. Ali ankete pokazuju da Amerikanci to ne žele.

Svaki pojedinačni pregovori rizikuju da naiđu na isti zid od cigle – odbijanje strana da naprave kompromis po pitanjima koja smatraju egzistencijalnim za nacionalni opstanak ili čast.

Za predsednika Vladimira Putina to znači borbu barem dok ne zauzme ostatak istočnoukrajinskog regiona Donbasa na koji je već potrošio desetine hiljada ruskih života. Vlada u Kijevu ne može da ustupi region – kako Trampova administracija očigledno želi – zbog sopstvenih ogromnih žrtava i zato što on čini utvrđenja vitalna za odbranu prestonice.

Iran ima svoje potencijalne prepreke. Iako je spreman da razgovara o ustupcima u vezi sa nuklearnim programom koji je već uništen američkim napadima prošle godine, Teheran odbija da se odrekne svog programa balističkih raketa i regionalnih posredničkih mreža, koje smatra ključnim za opstanak islamskog revolucionarnog režima.

Tramp ponekad deluje spremno da prihvati bilo kakav dogovor kako bi proslavio njegovo postizanje. Ali, izgubio bi ugled ako bi potpisao sporazum koji nudi ublažavanje sankcija Teheranu i izgleda kao nuklearni pakt iz doba Obame koji je on uništio.

U petak je rekao da bi promena režima „bila najbolja stvar koja bi mogla da se desi“. Ali ako pokuša da je nametne, mogao bi da pokrene regionalne, političke i ekonomske posledice koje ne može ni da predvidi, ni da kontroliše.

„Ako strane žele ograničen i ostvarljiv sporazum, imaće dogovor“, rekao je Ali Vaez, direktor Iranskog projekta u Međunarodnoj kriznoj grupi, u ponedeljak za CNN-a. „Ako žele da prekorače granice, imaće rat.“

Kako bi dvostruki čin mogao da funkcioniše

Vitkof i Kušner možda jesu neortodoksni. Ali imaju neophodne akreditive koje su potrebne svakom uspešnom mirovnom pregovaraču – ovlašćenje od strane predsednika. Specijalni izaslanik Vitkof, bogati preduzetnik za nekretnine, decenijama je Trampov prijatelj.

Kušner nema zvaničnu ulogu u Vladi. Ali on je muž Trampove ćerke Ivanke i stoga je porodica. Čini se da nijedan od njih nema političke ambicije osim ulepšavanja Trampovog nasleđa.

Obojica personifikuju Trampov jedinstveni stil spoljne politike. Oni su poslovni tajkuni koji preziru formalne diplomatske i vladine strukture i izgleda da svaki globalni sukob vide kao potencijalni dogovor o nekretninama.

Svaki od njih takođe ima ogromne komercijalne interese na Bliskom istoku i drugde, što zabrinjava kritičare koji veruju da Tramp ne pravi razliku između svojih interesa i interesa nacije.

„Ne možemo toliko vremena provoditi fokusirajući se na percepciju koliko moramo da se fokusiramo na činjenice“, rekao je Kušner u emisiji „Šezdeset minuta“ na CBS-u u zajedničkom intervjuu sa svojim partnerom u oktobru. „Ovde smo da činimo dobro. To su nemogući zadaci.“

Ali njihov dvostruki čin takođe izaziva zabrinutost među američkim saveznicima i bivšim američkim zvaničnicima. Delimično je to zbog neiskustva. Vitkof, na primer, izgleda da izlazi sa sastanaka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom pevajući pesmu siledžije Kremlja.

„Ne smatram Putina lošim momkom“, rekao je prošle godine o čoveku koji je pokrenuo nezakonitu, ničim izazvanu invaziju i masakrirao hiljade Ukrajinaca.

Zabrinutost je porasla zbog transkripta telefonskog poziva koji je Blumberg pregledao i transkribovao prošle godine, a koji pokazuje da Vitkof podučava visokog ruskog zvaničnika kako da razgovara sa Trampom.

A mirovni plan od 28 tačaka koji je sastavio prošle godine mogla je da napiše Moskva. Bilo je potrebno nekoliko nedelja diplomatskog usavršavanja, uključujući i od strane državnog sekretara Marka Rubija, pre nego što je mogao da posluži kao osnova za razgovore.

Ipak, uprkos ogromnom skepticizmu da bi njihovo kvazizvanično partnerstvo moglo da savlada diplomatsku igru dok zaobilazi tradicionalne norme američke spoljne politike, Vitkof i Kušner su odgovorni za jedan od najznačajnijih spoljnopolitičkih uspeha Trampovog drugog mandata – sporazum o prekidu vatre u Gazi.

Njihova tiha diplomatija i mreže u regionu – kako u Izraelu tako i u zemljama Zaliva od kojih će biti zatraženo da finansiraju obnovu – obezbedile su zvaničan kraj borbi na osnovu mirovnog plana od 20 tačaka. To je uključivalo povratak živih i preminulih izraelskih talaca iz Gaze u zamenu za oslobađanje značajnog broja palestinskih zatvorenika i velike količine humanitarne pomoći koje su ušle u razoreni pojas.

Ali prva faza sporazuma – koliko god bila teška – jeste lakši deo. Druga faza uključuje razoružavanje Hamasa, ulazak međunarodnih stabilizacionih snaga radi jačanja prelazne tehnokratske vlade i pokretanje plana obnove koji će pratiti Odbor za mir.

Tramp je u nedelju rekao da su članice obećalepet milijardi dolara za obnovu i hiljade vojnika za stabilizacione snage. „Odbor za mir će se pokazati kao najznačajnije međunarodno telo u istoriji“, rekao je na društvenim mrežama.

Ali Faza 2 plana za sada deluje kao da ne uspeva. Malo je verovatno da će nacije poslati svoje trupe u ratnu zonu, a najmanje 11 ljudi je poginulo u izraelskim vazdušnim napadima tokom vikenda, izvestio je Rojters. I Izrael i Hamas redovno optužuju jedan drugog za sabotiranje sporazuma o prekidu vatre.

„Odbor za mir ne posreduju u sukobima. Posrednici posreduju u sukobima. Predsednik to zna“, rekao je bivši američki mirovni pregovarač za Bliski istok Aron Dejvid Miler prošle nedelje za CNN. „On je posredovao, za razliku od svih svojih prethodnika, i izvršio je izuzetno veliki pritisak na Benjamina Netanjahua da uradi prvu fazu, a naterao je svog zeta i jednog od svojih najboljih prijatelja Stivena Vitkofa da posreduje ili pokušava da posreduje u okončanju konflikta sa Iranom i Rusijom i Ukrajinom.“

Ali Miler je tvrdio da je povlačenje oružja iz upotrebe još uvek malo verovatno. „Ideja da će Hamas odustati od oružja pre nego što se Izraelci povuku, ili iskreno, pre nego što Hamas dobije priliku da preuzme Palestinski nacionalni pokret, što je ono što žele, je mala ili nikakva. I žao mi je što moram da kažem, zbog dva miliona Palestinaca u Gazi i izraelskih civila, mali broj je već napustio grad.“

Ova realnost ukazuje na veliku manu pristupa Vitkofa i Kušnera. Sukobi na Bliskom istoku i u Ukrajini mogu površno izgledati kao sporovi oko zemlje, ali su daleko složeniji od zamršenog poslovnog problema.

Za one koji su uključeni, teritorija je više od budućeg gradilišta. Ona je puna simbolike i obuhvata istoriju, identitet i opstanak.

Tramp povećava pritisak dok razmatra svoje nasleđe

Trampova nestrpljivost takođe znači da su Vitkof i Kušner pod pritiskom koji može dovesti do površnosti. Uspešni američki mirovni napori obično bi usledili nakon mukotrpne i složene diplomatije.

Sporazumi iz Kemp Dejvida tokom Karterovog mandata bili su kulminacija celog jednog pripremnog rada. Dejtonski sporazumi koji su okončali rat u bivšoj Jugoslaviji usledili su nakon višemesečne smele ratne diplomatije i neumoljivog američkog pritiska na strane koje je predvodio Ričard Holbruk, najtalentovaniji američki diplomata svoje generacije.

SAD su takođe igrale ključnu ulogu u naporima britanske vlade u Severnoj Irskoj – kojima su bile potrebne godine da se sprovede dekomisija oružja IRA i konačno postigne mir.

Ipak, istorija takođe pokazuje da korišćenje nezvaničnih izaslanika van zvaničnih vladinih struktura može da funkcioniše.

Predsednik Frenklin Ruzvelt je održavao slojeve ličnih izaslanika u Drugom svetskom ratu kako bi nadmudrio druge centre moći u vladi i osigurao da je on jedini Amerikanac sa potpunim pregledom sukoba.

Predsednik Ričard Nikson i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer pokrenuli su paralelnu spoljnopolitičku operaciju kako bi isključili Stejt department – slično kao što je to učinio Tramp – i otvorili su istorijski kanal ka komunističkoj Kini.

Ali Trampovo uništavanje departmana lišilo je njegovu administraciju institucionalnog pamćenja i stručnosti koji su možda mogli da se zasnivaju na bilo kakvim probojima Kušnera i Vitkofa.

Na kraju krajeva, proboji mogu zahtevati više od samita u Ženevi. Američki amaterski mirotvorci možda imaju Trampovu pažnju, ali još uvek nisu dokazali da pripadaju geopolitičkoj velikoj ligi pored makijavelističkog Putina, manipulativnog politički preživelog poput izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua i teokratskog fašizma Hamasa.