„Činjenica da ljudi mogu da prežive samo na Zemlji ne smeta Trampu – i znam zašto“: Džordž Monbiot za Gardijan

Da li je moguće da se ovde ne radi samo o isporuci sveta u ruke oligarha i korporacija, a ne samo o izvlačenju što većeg profita iz živih sistema koliko mogu? Da li je moguće da žele da vide uništenje naseljive planete?

Znamo da je Trampova prevashodna svrha moć. Videli smo da nijedna količina moći ne može da zadovolji njegovu žudnju.

Dakle, hakle, hajde da razmotrimo gde moć na kraju vodi. To nije samo postati car, već poslednji od careva: zatvoriti poglavlje civilizacije.

To je urezivanje tvog imena trajno u geološki period. „Pogledajte moja dela, vi gamadi, i klonite se nade“, piše kolumnista Gardijana Džordž Monbiot.

Tačno je, naravno, da mnoge njegove akcije predstavljaju standardnu kapitalističku pljačku, oslobođenu slabih regulatornih restrikcija prethodnih administracija.

Ove nedelje, Tramp je naredio masovno uništavanje nacionalnih šuma i drugih zaštićenih područja od strane industrije drveta, koje će nadgledati Služba za šume SAD, čiji je novi šef prethodno bio potpredsednik drvne kompanije.

Rezultati će uključivati tragične gubitke po divlju prirodu i retke ekosisteme, kao i povećan rizik od šumskih požara.

Tramp je opravdao svoju naredbu klasičnim diktatorskim izgovorom: navodnom „hitnom situacijom“.

Isti izgovor je iskoristio da pokrene novu seriju projekata fosilnih goriva, izdajući im „hitne“ dozvole za obilaženje ekoloških zaštita.

Ovo će verovatno dovesti do zagađenja močvara i vodosnadbevanja. Nadzor obavlja novi sekretar za energiju, Kris Rajt.

Ako bi SAD zaista trpele „energetsku hitnost“, očekivali biste da će vlada ubrzati primenu obnovljivih izvora energije. Umesto toga, Tramp je to zamrznuo.

Takođe biste mogli da očekujete da insistira na štedljivijoj upotrebi energije. Međutim, njegov tim briše standarde za ekonomičnost goriva.

Ovo izgleda kao osvetа fosilnoj industriji koja je pomogla njegovom izboru.

Ali druge politike izgledaju više kao veselo divljaštvo.

Razorni rezovi u osoblju nacionalnih parkova i šuma neće pomoći nijednom od njegovih korporativnih podržavalaca.

Međutim, oni će degradirati iskustvo posetilaca, dok će ugroziti divlje životinje i staništa.

Isto važi i za masovno uništavanje radnih mesta u US Fish and Wildlife Service i zamrzavanje svih međunarodnih donacija za očuvanje prirode koje je ta agencija pružala, od kojih su mnoge ključne za zaštitu divlje prirode u inostranstvu.

Nema mnogo koristi od ovoga za bilo koji korporativni lobi, ali ima mnogo toga što se gubi za sve nas.

Trampova izjava o cilju da „ukloni“ Saveznu agenciju za upravljanje hitnim situacijama (FEMA) dovela bi korporativne profite u ozbiljan rizik, posebno među osiguravačima i investicionim fondovima, dok bi pojačala patnje ljudi pogođenih ekološkim krizama.

Takođe je ukinuo pomoć zajednicama koje pate od teškog zagađenja. Ponovo, nema očigledne koristi za kapital, samo još više ljudske nesreće.

Osvetoljubivi nihilizam, uništavanje onoga što ne vole, ne znaju ili ne razumeju, glavna je tema u MAGA politici.

Ona se primenjuje jednako žestoko na kulturu i nauku kao i na prirodni svet.

Teško je izbeći misao da uništavanje životne sredine nije samo sredstvo putem kojeg Tramp služi svojim korporativnim podržavaocima, već i sam cilj.

U isto vreme, Tramp entuzijastično (iako nejasno) podržava Maskove planove da pošalje ljude na Mars, planetu koja nije sposobna da podrži ljudski život.

Ovi ljudi, koji bez dokaza tvrde da će „Amerika bankrotirati“ ako ne smanje federalni budžet za bilion dolara, izazivajući nebrojene štete, pritiskaju za program koji će verovatno koštati stotine milijardi, a neće doneti nikakvu korist čovečanstvu.

Koliko god grandiozan bio, plan je ništa više od elaboriranog načina da se pošalju ljudi na smrt.

Jedno od najubedljivijih objašnjenja naših vremena koje sam pročitao je esej autorke Džej Grifits, objavljen 2017. godine. Ona povezuje današnje planetarne vandale sa italijanskim futuristima s početka 20. veka.

Futuristi, koji su stvorili veliki deo ikonografije i ideologije fašizma, fetisizirali su mašinu, sanjajući o „tehnološkoj pobedi čovečanstva nad prirodom“.

Bili su opsednuti letom. „Ura! Nema više kontakta sa odvratnom zemljom!“, uzvikivao je Filipo Marineti, autor njihovog manifesta.

„Život na zemlji je puzajući, gmizajući posao“, tvrdio je pesnik Gabriele D’Annunzio. „To je u vazduhu gde se oseća slava biti čovek i pobediti elemente.“

Kroz let, kako Grifits napominje, futuristi su verovali da mogu da postignu svoj idealizovani, pročišćeni stanje, koje je karakterisano pojmom Deus Invictus: neobuzdani, totalitarni bog, koji više nije ograničen zemaljskim, dosadnim stvarima kao što su poštenje, ljubaznost, saosećanje, poštovanje ili čak gravitacija.

Verujem, kao i ona, da obnova ovog verovanjskog sistema može ponuditi ključ za razumevanje Elona Maska i njegovog izuzetnog uticaja na Trampovu administraciju.

Ono što Mask predstavlja je konačna fantazija o bežanju: od pristojnosti, brige, ljubavi i same žive planete.

Oni mogu sve to da ostave iza sebe, skoče sa odvratne Zemlje i uzdignu se u raj.

Na Marsu, Mask sanja o izgradnji privatnih gradova pod ekskluzivnom kontrolom njegove kompanije SpaceX.

Ne zanima ga tehnička nemogućnost; važno je samo to da je fantazija ta koja se broji: konačno oslobođenje od socijalnih i bioloških ograničenja.

Njegovi podzemni zatvorski gradovi, u kojima bi preživljavanje zavisilo od ekstremne tehnološke intervencije – najmanji prekid u tom sistemu značio bi trenutnu smrt – učinili bi najgori zemaljski diktatorski režim u istoriji da izgleda kao joga retreat.

„Deus Invictus“ bi vladao apsolutno.

Gde nema ljubavi, tu može biti samo destrukcija. Uništiti planetu, a zatim je transcendirati; ostaviti svoj neizbrisivi trag na Zemlji dok vladaš trijumfalno na nebesima: ovo, verujem, predstavlja duboku, neizrečenu težnju koja pomaže da se objasne Trampovi programi.

Ali čak i ako bi, kroz neko sumorno čudo, planetarni razarači uspeli, ubrzo bi otkrili da nijedno tehnološko čudo, nijedna svemirska stanica ili marsovski grad, ne može da se uporedi sa onim što mi imamo.

Ovo je jedina planeta u univerzumu na koju smo prilagođeni.

Stvari o kojima retko razmišljamo – 1 bar atmosferskog pritiska na površini Zemlje, magnetosfera, koja, zajedno sa atmosferom, štiti nas od kosmičkog zračenja i bombardovanja sunčevim protonima, ambijentalni kiseonik, gravitacija od 9,8 m/s2, prosečna površinska temperatura od 15°C – zajedno sa živim sistemima koji nas hrane, vlaže i skloništavaju, stvaraju mesto koje bi zvučalo kao raj za svakog ko je udaljen od njega.

Ovo je naš raj, i ne može biti drugog.