„Ne sedite i ne cvilite na nakovnju čekajući udarce čekića“: Edvard Lukas analizira šta Evropljani mogu da učine

Potentniji od prljavog novca, propagande, sabotaže i subverzije je smrtonosna taktika „podeli i vladaj“, koja se ogledava u nedavnom rascepu u Atlantskom savezu.

Ako sigurnosni hegemon Evrope sada stane na stranu Rusije, nije samo Ukrajina ta koja deluje izgubljeno. Šta Evropljani mogu da urade?, pita se u najnovijoj analizi za Centar za evropske analize Evdard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Jedna opcija jeste da se zalede u terorizujućoj nepokretnosti. Možda će sve ovo proći. Možda će Donald Tramp shvatiti da Sjedinjene Države trebaju Evropu. Možda će Putin otići daleko, ili umreti. Možda će jednorozi trčati kroz dugu na Crvenom trgu.

Ili možda nema ništa što možemo da uradimo? Naša sudbina je zapečaćena. Evropa se teško može braniti bez američke vojne podrške, a sigurno ne ako SAD postanu otvoreno neprijateljski nastrojene.

Dakle, jedina stvar koja nam preostaje jesu pregovori o predaji? Dajte Putinu i Trampu ono što žele i nadajte se da nas neće previše povrediti. Bolje crven nego mrtav, kako su neki govorili u Hladnom ratu.

Evropski kreatori javnog mnjenja moraju izbegavati da teraju javnost da ovako razmišlja. Moramo tačno da prikažemo pretnju, kao neposrednu i egzistencijalnu, ali u isto vreme objasnimo šta da radimo u vezi sa njom.

Sjedinjene Države nisu jedina ekonomska supersila. Evropska unija je takođe jedna. Ako predsednik Tramp želi čisto transakcijski odnos sa Evropom, onda će obe strane, a ne samo Evropljani, biti gubitnici.

Evropljani ne mogu da nateraju SAD da ih brane. Ali oni mogu jasno staviti do znanja da napadi – tarife, napadi besa ili bilo šta drugo – imaju visoku cenu. Tvrdo pregovaranje donosi teške lekcije.

Rusiji bi trebalo da bude lakše. Njeno stanovništvo čini jednu trećinu stanovništva EU, a njena ekonomija je nešto manja od italijanske.

Tako bi Evropa lako mogla, ako bi htela da podseti Putina o tome gde leži prava moć: zaplena zamrznutih sredstava ruske centralne banke ili njihovo korišćenje za pokrivanje kredita za Ukrajinu, bio bi dobar prvi korak.

Ukratko, Evropa nije džinovska verzija Poljske u septembru 1939, koju su sa istoka i zapada napali daleko veći neprijatelji.

Ona ima agenciju: ljude i novac da odredi svoju budućnost. Istina, vremena je malo, a političko odlučivanje sporo. Ipak, i to se da popraviti. Ne vidimo ruske tenkove kako šetaju ulicama Brisela, Pariza, Berlina i Rima.

Evropska vladajuća elita nije sakupljena u sitnim satima i deportovana da seče drveće u radnim logorima. Komesari Kremlja nisu nametnuli kontrolu javne debate, medija i akademske zajednice.

Niko ne rizikuje da izgubi posao jer se zalaže za jedinstvo i odlučnost da se suprotstavi pretnjama Vašingtona i Moskve. Ukratko, ništa ne sprečava evropske lidere da vode i to efikasno rade – osim njih samih.

Iskreno govoreći, sada se mnogo toga dešava. Bela knjiga Evropske komisije o odbrani je značajan korak napred. Banka ponovnog naoružanja – plan čiji sam koautor – prikuplja podršku. Iza kulisa su užurbane rasprave o temama koje se kreću od regrutacije do razmene obaveštajnih podataka i nuklearnog oružja.

Političari će morati jasno i čvrsto razgovarati sa svojim biračima. I oni bi trebali biti skromni. Sve ove promene u našoj odbrani, odvraćanju, otpornosti i bezbednosti sada će biti daleko skuplje, rizičnije i više ometajuće.

Ali poruka je i dalje jednostavna. Ne sedite i cvilite na nakovnju, čekajući udarce čekića. Skačite, trčite, vičite, tražite pomoć i uzvratite, posebno kada ste barem toliko veliki i jaki kao vaši napadači.