Stručnjak za špijunažu o politici saveznika protiv Rusije: Njihova strategija je u rasulu

To je zaključak do kog će Kremlj doći posmatrajući događaje iz protekle nedelje. Odluka – još uvek samo preliminarna – da se smanji američka vojna pomoć baltičkim državama izazvala je ne nacionalno jedinstvo, već političke sukobe, na primer u Litvaniji.

Kada je vlada saznala za to? Zašto to nisu sprečili? U međuvremenu, predsednik Poljske Karol Navrocki i ministar spoljnih poslova Radek Šikorski razmenjivali su oštre tvitove. Obojica su bili na suparničkim misijama u Vašingtonu, pokušavajući da ojačaju američku vojnu podršku svojoj zemlji.

Bio bi greh previše se fokusirati na ove detalje. Baltički program još nije otkazan. Estonija, Letonija i Litvanija snažno lobiraju u Beloj kući. Kongres će takođe imati svoj glas, piše u analizi za Centar za evropske analize Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije..

Kao što je ministar odbrane Estonije Hano Pevkur istakao, u kontekstu budžeta njegove zemlje za odbranu od 10 milijardi evra (11,7 milijardi dolara) za period 2026–2029, američko finansiranje od oko 70 miliona dolara nije presudno.

Američko vojno prisustvo u regionu je daleko važnije.

Ove mere „nisu lične“, kaže jedan visoki donosilac odluka u regionu. One odražavaju dinamiku američke politike.

Elbridž Kolbi, viši zvaničnik Pentagona zadužen za ovaj sektor, želi da pošalje poruku da je region Indo-Pacifika važniji od Evrope i da evropski saveznici treba više da rade na sopstvenoj odbrani.

Obe politike su ranije najavljivane i ne bi trebalo da budu iznenađenje. One ne ukazuju na nezadovoljstvo prema zemljama koje su po svim merilima uzorni saveznici SAD.

Čak i simbolično, sve ovo ima veliku težinu. Predložene mere ukazuju na nedostatak fokusa i odlučnosti. Taj novac nije bio dobrovoljna pomoć: utrošen je na američko oružje.

Usvojen je u Kongresu, što je odražavalo ono što je nekada bio dvopartijski konsenzus o transatlantskoj bezbednosti.

Danas taj konsenzus deluje krhko. Ako SAD ne mogu održati makar skromnu podršku baltičkim državama ni nekoliko godina, koliko onda Ukrajina može ozbiljno shvatiti obećanja o daljoj američkoj pomoći saveznicima u vojnim naporima da zaštite zemlju nakon moguće primirja?

Međutim, pravi problem nije u Sjedinjenim Državama, već u Evropi. Donosioci odluka u Briselu, Berlinu, Parizu i drugde morali su biti vredni na poslu.

Njihova strategija je u rasulu. Pokušaji da se ubedi predsednik Tramp da izvrši pritisak na Vladimira Putina nisu uspeli. Rokovi su prošli, praćeni nejasnim retorikama i olujama moralnog ekvivalenta. Putin se nimalo ne uznemirava evropskim obećanjima veće podrške Ukrajini niti pretnjama dodatnim sankcijama.

Ruska ratna mašina ne ostaje bez novca ili ljudi. Naprotiv, nova ofanziva u Ukrajini pojavljuje se na vidiku.

Evropa bi trebalo da bude sposobna da se nosi sa ovim. Samo osam nordijskih i baltičkih zemalja plus Poljska imaju veći BDP od Rusije.

Ako žele, mogu nadoknaditi sve finansijske praznine koje ostave SAD i kupiti bilo koje američko oružje koje im je potrebno. Uzmemo li u obzir Nemačku i druge zemlje, evropski blok izgleda još veći, pa neuspeh da se suoči sa bezbednosnim izazovima deluje još tužnije.

Podeljenost Evrope, kako između zemalja, tako i unutar njih, predstavlja njenu najveću ranjivost u oblasti nacionalne bezbednosti.

Iskušenje za Rusiju biće da pojača pritisak na najpolitički polarizovane zemlje, očekujući da će ostatak Evrope (a kamoli SAD) biti previše ometen ili nezainteresovan da reaguje. Najmoćnije oružje u arsenalu Kremlja su upravo slabosti onih koje planira da napadne, zaključuje Lukas.