Da li bi oružane snage Ukrajine prihvatile sporazum o predaji teritorije Rusima?

Predsednik Ukrajine nije predsednik Rusije. To nije samo truizam već to pogađa suštinu razlike između mlade demokratije i despotskog režima.

Takođe objašnjava zašto predsednik Zelenski ima daleko ograničenije opcije od Kremlja kada je reč o pregovorima o mirovnom sporazumu ili primirju.

Iako je već jasno stavio do znanja da, kao šef države, neće popustiti pred Putinovim preteranim zahtevima, međunarodni pritisak ostaje veliki.

Njegovo odbijanje ne proizlazi samo iz toga što te zahteve smatra ravnima kapitulaciji. Putin možda može narediti svojoj vojsci da se povuče i svakako je sposoban da uguši bilo kakvo nezadovoljstvo koje bi to izazvalo ali za Ukrajinu je situacija sasvim drugačija, piše Elena Davlikanova, saradnica Centra za analizu evropske politike čiji su fokus Rusija i Ukrajina.

Narodna saglasnost je ključna za ukrajinsku vladu. Prema anketama, tri četvrtine Ukrajinaca odbacuju maksimalistički zahtev Rusije da se za mir odrekne i teritorija koje trenutno nisu pod ruskom kontrolom.

Nakon ogromnih gubitaka koji možda dostižu i pola miliona mrtvih i teško ranjenih ukrajinska vlada mora da uzme u obzir ne samo pristup Rusije, SAD i evropskih saveznika, već i volju sopstvenog naroda.

Postoji još jedan faktor koji se retko pominje u zapadnim raspravama o Ukrajini i njenim opcijama, a to je stav ukrajinske vojske.

Možda i do milion (pretežno) naoružanih muškaraca Oružane snage Ukrajine predstavljaju ključnu i moćnu grupu. To je njihova krv koja je prolivena, njihovi prijatelji su ubijeni i osakaćeni. Upravo bi jedinice ukrajinske vojske morale da se povuku iz utvrđenih gradova Donbasa na nepovoljnije položaje.

Zato je bilo značajno kada je ukrajinski komandant dronova pukovnik Vadim „Mađar“ Brovdi, objavio video izjavu u kojoj je upozorio na posledice takvog poteza.

Tvrdio je da rat neće završiti ove godine i da su ukrajinske snage u poziciji da prisile Rusiju na pregovore pod uslovima koje postavlja Kijev.

Njegove reči bile su mračne – bilo kakav sporazum koji vojska bude smatrala nepravednim mogao bi da izazove ozbiljnu reakciju, rekao je. „Niko na svetu ne može da slomi armiju od milion ljudi“.

Stavovi ključnih delova vojske, poput obaveštajnih službi i elitnih formacija kao što je Azov korpus, nisu poznati, a važno je naglasiti da su Oružane snage Ukrajine pokazale visoku disciplinu tokom rata – nije bilo pokušaja pobune kao u Rusiji 2023. godine.

Da li Brovdi zaista predstavlja šire oficirsko telo u ukrajinskoj vojsci ostaje otvoreno pitanje, s obzirom na to da je poznat kao svojevrsni autsajder, sa problematičnom prošlošću pre nego što je 2022. godine ušao u vojsku i postao veoma efikasan komandant.

Ipak, postoje znaci šireg nezadovoljstva u vojnim redovima u vezi sa nekim predlozima koji se trenutno razmatraju.

Dmitro Filatov, komandant 1. samostalnog jurišnog puka, izjavio je da vojska nikada ne bi pristala da se povuče sa teritorija koju je skupo platila krvlju. „U našoj jedinici niko ni ne razmatra mogućnost predaje teritorije bez borbe“, rekao je on.

Pukovnik, koji je tražio da ostane anoniman, postavio je ključno pitanje: „Za šta mi to menjamo teritorije? Kramatorsk i Slovjansk nisu samo gradovi – to je čitav sistem tvrđava. Mi bismo morali da se povučemo i sve gradimo ispočetka“.

Samo, dodao je, „ako bismo dobili potpuni povratak Zaporoške, Hersonske, Sumske i Harkivske oblasti i, što je najvažnije, bezbednosne garancije koje nisu samo prazna obećanja to bi imalo smisla.

U suprotnom, to je kapitulacija, a ona bi zadala težak udarac unutrašnjoj otpornosti Ukrajine“.

Poverenje u Kremlj među ukrajinskim vojnicima ne postoji. Svi su dobro upoznati sa dugom istorijom ruskih izdaja, počev od napuštanja Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, kojim je Rusija eksplicitno priznala suverenitet i granice Ukrajine.

Taj niz prevara i agresije vodi od sukoba oko Tuzle 2003. godine, „zelenih ljudi“ na Krimu, preko ruske vojne intervencije u Istočnoj Ukrajini 2014. godine, pa do poricanja iz 2022. da se planira potpuni rat i osvajanje teritorije.

Za mnoge Ukrajince izbor je: ili gubiti živote sada, ili rizikovati da se izgubi mnogo više kasnije, kada ogoljena država ponovo bude na meti napada.

Narednik Jevgenij Malik, koji je branio Mariupolj i proveo dve i po godine u ruskom zarobljeništvu, upozorava na iluzije kompromisa:“Moji prijatelji se bore u Donbasu i želim da se vrate živi. Ali nemam nikakvu sumnju da će, ako Ukrajina prepusti Donbas Rusima, oni već sutradan krenuti dalje, kršeći sve dogovore pod nekim smešnim izgovorom. Već smo to videli i sigurno će se ponoviti“.

Lesja Ogrizko, direktorka Centra za bezbednost Sahajdačnog, izjavila je: „Cela ova debata o teritorijalnim ustupcima pokazuje da smo uvučeni u ruski narativ i da je ovaj rat navodno oko zemlje. Ali kada pogledate mapu najveće zemlje na svetu, jasno je da Rusiji ne treba više teritorije. Ovaj rat je o ukrajinskoj državnosti i suverenitetu. Ako Tramp ne želi da ponovi greške koje je Obama napravio – prihvativši aneksiju Krima, čime je ohrabrio Putina da eskalira rat protiv Ukrajine – mora biti dovoljno mudar da ne upadne u istu zamku“.

Predsednik Zelenski pružio je ključni kontraargument tvrdnjama da Rusija pobeđuje u ratu: Rusija je zauzela oko 7 odsto teritorije Ukrajine između 2014. i 2021, dodatnih 13–20 odsto u 2022. (dostigavši vrhunac od 27 odsto početkom te godine), i samo oko procenat više između 2023. i 2025.

Prema procenama britanske vojne obaveštajne službe, trenutnim tempom bi Rusiji bilo potrebno više od četiri godine i još dva miliona mrtvih i ranjenih da potpuno okupira sve četiri ukrajinske oblasti koje tvrdi da su njene.

Ukrajina nije jedina koja se suočava sa teškim odlukama a toga su Putin i njegovi savetnici u Kremlju veoma svesni.