Šta je Evropi potrebno za rat protiv Rusije, bez pomoći SAD: Stručnjak za nuklearnu strategiju predlaže ključne stvari

Ne samo da se na istoku pojavila neposredna i egzistencijalna pretnja, već se čini da je sistem savezništva sa SAD – skoro osam decenija ključni stub evropske bezbednosti – u rasulu.

Sada postoji realna mogućnost da će evropske države možda morati da se suprotstave Rusiji na bojnom polju bez američke podrške, ukazuje u analizi za CEPA Fabijan Hofman, istraživač na Nuklearnom projektu u Oslu (ONP čije istraživanje se fokusira na raketnu tehnologiju, nuklearnu strategiju i odbrambenu politiku.

Kao rezultat toga, odvraćanje se ponovo pojavilo kao ključna neophodnost, a ne kao apstraktni koncept koji je postao posle Hladnog rata.

Donosioci odluka u evropskim prestonicama moraju pažljivo da procene kako da odvrate revizionističku Rusiju koja bi uskoro mogla biti nagrađena za svoje imperijalne ambicije u Ukrajini.

Sledeći korak, i onaj koji je Putin podržao 2021. godine, jeste da se efektivno ukine NATO i ideja o kolektivnoj odbrani u Evropi.

Ipak, širom kontinenta ostaje nejasno da li lideri u potpunosti shvataju šta odvraćanje zahteva.

Uopšteno govoreći, to je funkcija sposobnosti i odlučnosti.

Prvo, da bi odvratile Rusiju, evropskim državama su potrebne vojne sposobnosti da odbiju ruski napad ili nametnu neprihvatljive troškove kao odgovor.

Nagomilavanje vojske u Evropi napreduje, iako suviše sporo s obzirom na razmere bezbednosnog izazova (predlog Evropske komisije od 4. marta za čak 850 milijardi dolara dodatne potrošnje za odbranu mogao bi da označi korak promene, ako se u potpunosti primeni).

Kapaciteti za proizvodnju odbrane su i dalje nedovoljni, što slabi i Ukrajinu i sposobnost Evrope da se ponovo naoruža.

Ipak, vojna spremnost je poboljšana i većina evropskih država sada uglavnom priznaje da ulaganja u odbranu nisu opciona, iako su i dalje značajne razlike.

Nije iznenađujuće da geografska blizina Rusiji ostaje ključna determinanta troškova za odbranu.

Drugo, odvraćanje zahteva vidljive demonstracije odlučnosti.

Sposobnost je besmislena ako protivnik posumnja u našu spremnost da je koristimo i tu leži primarna slabost Evrope.

Dok je ravnoteža moći između evropskih NATO članica i Rusije preokrenuta u korist NATO-a, zahvaljujući povećanoj potrošnji na odbranu u Evropi od 2022. godine, velikim ruskim gubicima u ljudstvu i opremi, kao i pogoršanoj ruskoj ekonomiji, sada postoji opasna asimetrija u percepciji ravnoteže odlučnosti.

Rusija je dosledno pokazivala svoju spremnost da preuzme ekstremne rizike kako bi postigla vojne i političke ciljeve, podnoseći ogromne društvene patnje u potrazi za pobedom.

S druge strane, evropski lideri, naročito oni u zapadnim delovima kontinenta, kolebali su se u ključnim trenucima, signalizirajući ozbiljnu averziju prema riziku i netoleranciju prema boli.

Nigde ovo nije bilo očiglednije nego u Berlinu, gde su kancelar Olaf Šolc i njegova vlada više puta signalizirali Moskvi da je minimiziranje direktnih rizika po Nemačku njihov glavni prioritet, čak i kada su katastrofalne posledice ukrajinskog poraza postajale sve očiglednije.

Do koje mere Kremlj može verovati da će evropska odlučnost ostati čvrsta u direktnom sukobu između Rusije i NATO-a?

Iako bi napad na članicu NATO-a nesumnjivo predstavljao drugačiji scenario – u kojem bi evropska odlučnost verovatno bila jača – direktni rizici bili bi mnogo veći, a nuklearna eskalacija bi bila neposredna mogućnost, a ne dalja zabrinutost.

Da li bi Rusija bila sigurna da će zapadnoevropske zemlje poput Nemačke odgovoriti punom snagom, umesto da ponovo prioritetizuju minimiziranje rizika, ovog puta na potencijalnu štetu svojih saveznika iz Centralne i Istočne Evrope?

Pitanje nije da li bi evropski NATO saveznici nužno usvojili ovaj pristup, već da li bi Putin i njegovi bliski saradnici verovali da bi mogli, i time pogrešno procenili situaciju.

Čak i ako evropska odlučnost bude mnogo jača nego što Rusija očekuje, velika ratna eskalacija može nastati usled takvog pogrešnog tumačenja.

Da bi to sprečili, evropski lideri moraju uložiti zajednički napor da pokažu odlučnost.

Želja da se izbegnu rizici za sopstvena društva nije inherentno pogrešna, ali lideri moraju biti svesni kako njihov govor čak i kada je upućen domaćoj javnosti utiče na kredibilitet njihove politike odvraćanja u inostranstvu.

Strah je prirodan i potpuno ljudski. Međutim, projektovanje tog straha u spoljnim odnosima može rizikovati da pozove na agresiju, naročito kako ravnoteža odlučnosti premešta u korist Rusije.

Nema sumnje da se neke evropske države suočavaju sa težim izazovima od drugih.

Posebno, verovatni naredni nemački kancelar, Fridrih Merc, moraće da popravi štetu koju je prethodna vlada izazvala nemačkoj i evropskoj strategiji odvraćanja, balansirajući koalicijsku politiku, smirujući saveznike i pokazujući odlučnost prema Moskvi.

Ako Merc mora da pogreši u jednom ili drugom smeru, trebalo bi da izabere odlučnost (a prvi znakovi u tom pravcu su pozitivni — nakon izbora 23. februara, rekao je da mu je „apsolutni prioritet da ojača Evropu što je brže moguće“).

To ne znači da bi on ili drugi evropski lideri trebalo da preuzimaju nepotrebne rizike, ali moraju prepoznati da je poruka koju šalju Kremlju bar isto toliko ključna za odvraćanje koliko i odbrambene sposobnosti koje sada planiraju da izgrade.