Treće uskrsnuće Mendelsona

Jetki nadimak odavno prati novog Braunovog ministra za pitanja biznisa, još otkad je pred kraj devedesetih političkim manipulacijama iza scene pripremao teren za izbornu pobedu laburista. Povratnik u britansku vladu poslužio se jednostavnim komentarom – „treća sreća“. Dosad, dva puta morao je da podnosi ostavke, posle neprijatnih otkrića o nedoličnim postupcima, jednom zbog sopstvenog stambenog kredita, sledećom prilikom zbog sumnjivog postupka u izdavanja britanskog pasoša indijskom milioneru.

Piter Bendžamin Mendelson je nesumnjivo političar od formata, ali takva priznanja prati i opaska, koju dodaje BBC: „U njegovoj karijeri nikad nisu manjkale drama i intrige“.

Dok se po svetu berze urušavaju i vlade preračunavaju kako da se izbave od finansijskog pogroma, premijer Gordon Braun za svoj recept isceljenja preuređenjem kabineta – kako piše „Fajnenšel tajms“ – „upustio se u najveću kockarsku igru svog političkog života, vraćanjem starog neprijatelja Pitera Mendelsona u vladu, kao ministra za poslovanje“.

Braun, Mendelson i Bler su krajem osamdesetih i početkom devedesetih bili arhitekte „novih laburista“, deo trjumvirata iz koga je konačno 1997. u vrh dospeo treći član, a odnosi prve dvojice uspešnih obnovitelja vladajuće partije pretvoreni su u nepodnošljivo međusobno nepoverenje, bolje reći neprijateljstvo. Mendelson je, zapravo, prebegao u savez sa Blerom. Uzgred, njegov doprinos promeni partijske slike bio je i farbanje crvena zastave u roza, kao loga laburista, što ga je učinilo večno nepopularnim među partijskim tradicionalistima, koji uporno drže da je „šampanjski socijalista“. Sadašnje pomirenje nije ministrov odlazak u Kanosu, već više premijerova potreba da u poljuljani Dauning 10 ubaci „nemogućeg i nepredvidivog“ partnera koji je na njega doskora „sipao otrov“.

Ozbiljne londonske novine otkrivaju da je Mendelson još letos, uz grčke mezetluke taverne na ostrvu Krfu, lidera laburista i predsednika vlade Brauna jednom od prvaka konzervativaca, Džordžu Osbornu, predstavljao kao „čoveka u čije sposobnosti veoma sumnja“.

Mendelson na ovo otkriće znatiželjne javnosti odgovara da i on može da uzvrati detaljima šta je Osborn govorio o svojim partijskim drugovima, konzervativcima. Džordž Osborn ne želi da naknadno opisuje ručak.

Braun i Mendelson ovog vikenda su insistirali da su njihovi međusobni sukobi i neslaganja „daleka prošlost“.

Politika, očito, nalaže i takva pomirenja. Analitičari nalaze da je premijer Braun „pao na lestvici zbog niza političkih grešaka“, slabljenja britanske ekonomije i pokazatelja raspoloženja po kojima je rivalska Konzervativna partija daleko ispred Laburističke, a pri tom u njenim poslaničkim redovima nezadovoljnici potežu pitanje valjanosti lidera.

Uskrsnućem Mendelsona, posle boravka na „bezbednoj daljini“ od iskušenja domaće politike (više godina u Briselu kao komesara za trgovinu Evropske unije), Džordž Braun se nada kako dokazuju odlučnost da u Londonu oblikuje „vladu svih talenata“, podsećajući da je tu frazu lansirao kad je prošle godine postao premijer. Konačno, uz lagan obed na kome je prvi ministar posetioca služio sendvičima, zakopana je četrnaestogodišnja ratna sekira, bez posebnih deklaracija. „Nova era zahteva nove puteve upravljanja, a ozbiljni ljudi neophodni su za ozbiljna vremena“, saopštava premijer Braun, najavljujući seriju mera zaštite Britanije od najgore finansijske krize, uključujući i formiranje Nacionalnog ekonomskog saveta, „ratni kabineta u doba mira“.

Rođen (1953) u porodici laburističke aristokratije, deda po majci Herbert Morison bio je minister, otac ipak samo menadžer za oglase lista „Džuiš kronikl“, Piter Mendelson je kao pobunjenik stupio u Komunističku ligu mladih, pošto je Laburistička partija podržala intervenciju Amerike u Vijetnamu, ali se sa krajnje levice brzo vratio korenima, pošto je dobio mesto u Koledžu svete Katarine na Oksfordu.

U političkoj spretnosti „zna da namiriše vetrove i u zadnjem trenutku da promeni konje“, opisuju ga neistomišljenici. A kad je gubio, sam za sebe je govorio: „Ja sam borac, nisam defetista.“ Posmatrači sa strane odmeravaju da „koliko ima prijatelja, toliko ima i neprijatelja“.

Najnemilosrdniji se, ovom prilikom, oglašavaju poput komentara „Sandi heralda“, koji na nišan stavlja obojicu, i Mendelsona i Brauna: „Dovođenje princa mraka je jedna od onih ideja koje, možda, zvuče sjajno u sitne sate posle par krigli piva, ali ih treba zaboraviti, kad se razdani. Ono što brine je da oko premijera nema nikoga ko bi mu to rekao. Poznati su svi argumenti za povratak bivšeg laburističkog spin doktora u cabinet, počev od držanja prijatelja u blizini, a neprijatelja još bliže“.