Analiza kolumnistkinje Gardijana: Teško je zamisliti svet bez dominacije SAD, ali zamislite da to moramo

Bilo je to davno – tokom debate o tome da li SAD treba da se umešaju u inostrani sukob – i nikada to nisam zaboravila, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik, autorka knjige „Trebaju nam nove priče: Izazivanje toksičnih mitova iza našeg doba nezadovoljstva“.

Ono što su mislili jeste da kao što se SAD osuđuju zbog stranih intervenciju u nekim slučajevima, takođe su pozvane da to učine u drugim, a zatim kritikovane zbog nepoštovanja svojih moralnih standarda.

Ta disonanca i dalje postoji i postaje još oštrija kako se približavamo 100. danu drugog mandata Donalda Trampa.

Postoji dvostruki pogled na SAD. S jedne strane kao na državu koja nemilosrdno krši međunarodno pravo, a s druge kao na jedinu silu koja je u stanju da to pravo i poredak održi. Ta tenzija, koja je oduvek postojala, više nije održiva.

I sama sam često osećala tu ambivalentnost – kontradiktornu želju da se Amerika ne meša, ali i ogorčenost što ne čini više.

U Sudanu, SAD frustrirajuće odbijaju da izvrše pritisak na svog saveznika, UAE, da prestane da šalje oružje i finansije u sukob.

Ali postoji li uopšte neki dokaz ili istorijski presedan koji bi podržao iluziju da se SAD zaista brinu o sukobu u kojem nemaju direktan interes?

To je očekivanje moralnog nadzora od strane aktera bez moralnog temelja nešto što pamtim još iz detinjstva, nakon što je Irak izvršio invaziju na Kuvajt i ceo arapski svet bio potresen strahom od regionalnog rata.

Žustra rasprava u našoj učionici u Sudanu o opravdanosti američke intervencije bila je naglo prekinuta rečima jedne ogorčene izbeglice iz Kuvajta, koja je rekla da je najvažnije poraziti Sadama Huseina.

Njene reči mi i danas povremeno odzvanjaju u mislima: „Prvo moramo da se obračunamo s većim zlom“.

Čak i u Gazi, dok je Kongres usvajao paket za paketom milijardi dolara vojne pomoći Izraelu, postojala je neka preostala nada – sada davno ugašena – da će taj telefonski poziv Benjaminu Netanjahuu konačno uslediti.

Čak i dok Tramp ohrabruje Vladimira Putina, napušta Ukrajinu i uvodi carine saveznicima, možete otkriti to verovanje u fundamentalnu održivost SAD kao aktera koji i dalje može da se složi sa racionalnošću, pa čak i moralom.

Ali, prvi put otkako mogu da se setim, razgovor ide u novom pravcu. Pozivanja na razliku između predsedničke funkcije i drugih, čvršćih američkih institucija sada su tiša, dok univerziteti, advokatske firme, pa čak i delovi medija, kleče pred svojim nepredvidivim novim kraljem.

Pitanja koja se sada postavljaju odnose se na to kako Evropa i ostatak sveta mogu da se odmaknu od SAD – od njenih USAID programa koji su duboko uvučeni u zdravstvene budžete zemalja u razvoju, i njenog globalnog sistema vojne pomoći i odvraćanja.

Ali ta pitanja zvuče manje kao konkretni predlozi, a više kao pokušaji da se pojmi stvarnost koju je teško prihvatiti.

Izazov je i tehnički i psihološki. Teško je zamisliti svet bez američke dominacije jer je upravo Amerika taj svet oblikovala. Kada SAD postanu nepredvidiv akter, cela arhitektura globalnog finansijskog poretka počinje da se ljulja.

Videli smo to u krizi poverenja u dolar nakon Trampovih carina donetih na takozvani „dan oslobođenja“. Stabilnost vladavine prava i podele vlasti – temelji poverenja u neku ekonomiju – sada su takođe dovedeni u pitanje, dok administracija ulazi u rat sa sopstvenim pravosuđem, a predsednik se hvali time koliko je ljudi u njegovom okruženju „zaradilo bogatstvo“ tokom sloma berze koji je sam izazvao.

Da li je to trgovina poverljivim informacijama ako je izvor – predsednik?

Isto toliko težak je i mentalni zadatak – emocionalno odvajanje od SAD. Prijatelj koji ima američku zelenu kartu, ali živi pod neliberalnim režimom u Aziji, rekao mi je da je duboko u sebi uvek osećao da ga od opasnosti domaće politike štiti to što ima sigurnu luku kojoj može da se okrene u slučaju progona.

Više ne, jer su čak i zakoniti rezidenti i posetioci sada izloženi progonu od strane Imigracione službe (ICE), ili se suočavaju s odbijanjem na granici.

Zajedno s tom nesigurnošću dolazi i svest da su, za neke u globalnom jugu koji su oduvek znali da SAD nisu benigna sila, ipak postojala uverenja da unutar njenih granica postoji nešto što obuzdava njene preteranosti.

To je delimično bila istina, ali i odraz kulturne moći SAD. Težnja za slobodom i srećom, reči „pošaljite mi vaše umorne, siromašne, zbijene mase“, Obamina ikonografija nade – sve su to bili moćni i duboko urezani simboli. Danas su svedeni na prah. Jedno je znati da SAD nikada nisu bile zbir svega toga, a drugo je – pomiriti se s tim.

I postoji strah od prihvatanja. Jer, uprkos svim svojim kršenjima, dolazak sveta posle SAD izaziva osećaj vrtoglavice.

Svet u kome uopšte ne postoji konačan autoritet mogao bi biti strašniji od sveta u kome postoji duboki nedostatak.

Ono što je zastrašujuće jeste perspektiva anarhije, novog sveta u kome ne postoji organizacioni princip u postideološkom sistemu, svako za sebe.

Ne hladnoratovski poredak podeljen na kapitalističke, komunističke i nesvrstane. A ne posthladnoratovska podeljena na zapadne liberalne gospodare, konkurentske nedemokratije i, ispod njih, manje klijente i jednog i drugog.

Ali ono što bi slom SAD zaista trebalo da izazove nije oduševljenje i zbunjenost, već projekat izgradnje novog globalnog poretka u kome svi imamo udela.

Ono što SAD izaberu da urade u pogledu spoljne i ekonomske politike može uticati na vašu korpu za kupovinu i na same granice nacionalne države u kojoj živite.

SAD ostaje najveća svetska ekonomija, ima najveću svetsku vojsku i dom je najmoćnijeg kompleksa za zabavu na svetu.

Ova centralnost u kombinaciji sa njenim kolapsom otkriva činjenicu da problem ide dublje od Trampa. Svet je uvek bio opasno preeksponiran u pogledu na to u kom pravcu su SAD krenule.

Ironično, ovo bi sve moglo biti početak procesa koji vodi ka pravim „danima oslobođenja“ za druge zemlje, ali ne i za same SAD.

Pred nama je bol, ali i neka vrsta nezavisnosti. Iznad svega, konačno bi moglo doći do priznanja da je američka definicija mira i prosperiteta uvek bila njena sopstvena, nametnuta čistom silom moći i propagande.