Šta je potrebno da se razotkriju iluzije o zapadnoj intervenciji u Iranu?

Ovo, piše Oven Džons u analizi za Gardijan, nije pitanje koje služi da se skrene pažnja sa varvarstva koje sprovodi teokratski režim Irana.

Zbog toga što je režim prekinuo internet u zemlji, teško je utvrditi činjenice, ali ugledni iranski aktivisti za ljudska prava potvrdili su da je poginulo 544 osobe, a više od 10.000 je uhapšeno – verovatno su to značajno potcenjene brojke.

Radi se o režimu koji je 1980-ih konsolidovao svoju vlast klanjem levičara – uz pomoć, treba napomenuti, i britanske MI6 i američke CIA, koje su im dostavljale liste navodnih sovjetskih agenata. Danas se hapše i muči aktivisti sindikata, dok ženske aktivistkinje sede u zatvorima.

Ekonomska katastrofa koja je proizašla iz sankcija možda je podstakla poslednje proteste, ali milioni Iranaca su ogorčeni životom pod fundamentalističkom vlašću.

S druge strane, navodi Džons, oni koji veruju da će sloboda doći na krilima zapadnih bombi deluju nesposobni da uče iz katastrofa koje su obeležile ovaj vek.

Donald Tramp nastavlja da preti bombardovanjem Irana, podstican od Reze Pahlavija, sina pokojnog svrgutog šaha.

Jedina prednost Trampa je u tome što, za razliku od svojih prethodnika, uglavnom ne glumi da zastupa plemenite ideje. On je podsticao pokušaj puča protiv svoje vlastite demokratije, a nakon nedavne akcije u Venecueli jasno je stavio do znanja da je nafta njegov glavni interes.

Protestima u Iranu je posvetio samo simboličnu pažnju.

Još 1980. javno je izrazio podršku intervenciji u zemlji, tvrdeći da bi „u ovom trenutku SAD bile naftom bogata nacija“ da je intervencija tada sprovedena. Slično tome, nadgledanje ubistva Kasema Sulejmanija i napad na nuklearni kompleks Fordou u vreme ekstremne regionalne napetosti, teško da su rađeni sa brigom za prosečne Irance.

I mnogo pre Trampa, SAD nisu imale problem da podržavaju tiraniju na Bliskom istoku, uključujući Saudijsku Arabiju, koja pogubljuje disidente i navodno je počinila ratne zločine u Jemenu, poput razaranja školskog autobusa punog dece, američkim bombama.

Nedavno objavljena nacionalna bezbednosna strategija Trampove administracije čak napušta prethodnu američku pretpostavku o podršci demokratiji, obavezujući se da će „odustati od pogrešnog eksperimenta sa ucenjivanjem“ zalivskih autokratija „da napuste svoje tradicije i istorijske oblike vlasti“. Pored toga, olakšavanje genocida nad Palestincima od strane Izraela trebalo bi da bude više nego dovoljno da uništi preostale iluzije o motivima američke moći.

Noćna mora Irana počela je zapadnom intervencijom. Britanija i Sjedinjene Države su 1953. izvele puč protiv progresivne, demokratski izabrane vlade Mohamada Mosadeha. To je tada opravdavao državni sekretar Džon Foster Duls, tvrdeći da bi „slobodni svet“ bio „lišen ogromnih resursa koje predstavljaju iranska proizvodnja i rezerve nafte“.

Novi šah je jednom agentu CIA rekao: „Dužan sam za svoj tron Bogu, svom narodu, svojoj vojsci i vama“. Iranska revolucija 1979. iznikla je iz brutalnosti ove diktature.

A kakav je zapis zapadne intervencije u muslimanskom svetu? Katastrofa rata u Iraku je dobro poznata, ali premalo pažnje je posvećeno ulozi prognanih iračkih političara koji su se vraćali u zemlju. Oni su pokušavali da uspostave legitimitet kroz verski sektaški pristup – što je potom pomoglo da se oslobodi katastrofalno krvoproliće između šiitskih i sunitskih militanata koje je razorilo Irak.

U Avganistanu, teško stanje žena pod talibanima korišćeno je kao opravdanje za zapadnu intervenciju. Ipak, nakon dve decenije krvave okupacije i povratka talibana na vlast, njihova noćna mora je gora nego ikada.

U Libiji, izgovor je bio da se zaštite demonstranti od nasilnog gušenja protesta od strane Gadafijevog režima. Usledio je krvavi građanski rat, koji su džihadisti oportunistički iskoristili, i 15 godina kasnije zemlja i dalje nema centralnu vlast dok se dve suparničke vlade međusobno bore.

Iran je mnogo veći od bilo kog od ovih primera i etnički i verski raznovrstan. Njegova populacija je tri i po puta veća nego Irak u vreme invazije.

Njegova bogata struktura uključuje Persijance, Azerbejdžance, Kurde, Lure, Arape i Turkmene. Nema sumnje da velika većina Iranca više nema strpljenja za korumpiranu teokratsku vlast koja vlada nad njima. Ali režim ima mnogo širu i ukorenjeniju bazu podrške nego bilo koji od prethodnih primera – milioni i dalje glasaju za ultrakonzerativne kandidate.

Za razliku od drugih protesta, videli smo i napade na verske objekte što takođe nagoveštava vrstu podela koje bi mogle izniknuti, naročito ako Pahlavi dođe na vlast, s obzirom na šovinističke i ultranacionalističke stavove mnogih njegovih ključnih savetnika.

I Izrael ima značajnu ulogu. Bivši američki državni sekretar Majk Pompeo tvitovao je: „Srećna Nova godina svakom Irancu na ulicama. Takođe, svakom agentu Mosada koji hoda pored njih“.

Jedan izraelski ministar se pohvalio da „naši ljudi trenutno rade tamo“. Već smo videli kako je Izrael pokušavao da potkopa post-Asadovu Siriju, i to redovnim napadima i promovisanjem njene balkanizacije. Izrael očigledno smatra da njegova relativna snaga na Bliskom istoku najbolje funkcioniše kada su susedi oslabljeni i pogođeni haosom, a ne kada postoji istinski slobodan i demokratski Iran.

Uzimajući u obzir ove strašne presedane, bilo bi sigurno ludilo verovati da će, uprkos svim ovim katastrofalnim zapadnim intervencijama, ona koja će konačno uspeti biti pod Donaldom Trampom.

Istina bi trebalo da bude očigledna – SAD nisu vođene najboljim interesima Iranca. Bila bi tragedija ako se ova lekcija – napisana krvlju Iračana, Avganistanaca i Libijaca – ponovo ignorišu.