foto EPA/ANDREJ ČUKIĆNa polovini 16-dnevnog marša dugog 400 kilometara od Novog Pazara do Novog Sada, Inas Hodžić je i dalje bio iznenađujuće energičan. Kao i hiljade drugih srpskih studenata, on je išao ka gradu gde se prošle jeseni dogodila tragedija.
Šesnaest ljudi je poginulo kada se 1. novembra 2024. godine srušila tek renovirana nadstrešnica glavne železničke stanice u Novom Sadu, katastrofa za koju kritičari kažu da je otkrila mnogo više od loše izvedene gradnje i izazvala najveći studentski protest u Srbiji od pada Slobodana Miloševića, piše Gardijan.
Isprva je bes studenata delovao kao krik protesta protiv političkog sistema koji su videli kao korumpiran, represivan i odgovoran za loše izvedene radove na železničkoj stanici. Ali, u poslednjih nekoliko meseci, sve veći broj njih je preciznije formulisao svoje zahteve, pozivajući na vanredne parlamentarne izbore kako bi se omogućio dolazak nove političke klase.
„Ako, nakon svega, nova vlada ne donese pravdu za 16 žrtava suočiće se sa istom sudbinom kao ova vlada“, rekao je prošle nedelje Hodžić, student iz većinski muslimanskog grada Novog Pazara.
Njihova dilema, međutim, je jasna: uprkos konstatnoj izlaznosti, Vučić i dalje ostaje na vlasti, spreman da demonstrante otpiše kao „kukavice i ološ“, dok predsedava državnim aparatom koji je uglavnom pod kontrolom njegove stranke.
Suočeni sa takvom nepopustljivošću, studenti razmišljaju o sledećim koracima i ne slažu se uvek međusobno.
Prošlog decembra, kada su se prvi put okupili u demokratskim plenuma da raspravljaju o taktici i strategiji, jedinstvo je izgrađeno oko zajedničkog odbijanja da se učestvuje u radu ustaljenih političkih institucija“.
Taj princip, nekada izvor snage, sada je postao izražena tačka razdora.
Podela je došla do izražaja prošle nedelje kada je Evropski parlament usvojio, kako je rečeno, „najoštriju osudu Vučićeve vlade“ do sada. Dok su neki pozdravili ovaj znak podrške, studenti-na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu objavili su saopštenje u kojem se protive, kako kažu, „očiglednim pokušajima da se kooptira studentski pokret“.
Još jedna tačka sukoba unutar pokreta je zahtev za vanrednim izborima. Oni koji zagovaraju ovu ideju počeli su da formiraju izbornu listu za koju tvrde da uključuje ljude van ukorenjenog partijskog sistema zemlje.
Veliki deo srpskog društva podržava ovaj zahtev i poziva sve opozicione stranke da bojkotuju izbore kao znak podrške kandidatima studenata. Dve opozicione stranke su već najavile da će to učiniti.
Branislav Manojlović, radnik u državnoj elektroprivredi Srbije, podržava zahtev za izborima. „Sistem mora biti resetovan, nezavisno od političkih partija“, rekao je, „a taj reset može se ostvariti samo preko studentske izborne liste, koja neće biti vođena partijskim interesima već principima pravde, solidarnosti i empatije“.
Međutim, neki studenti upozoravaju da ulazak u izbornu arenu rizikuje razvodnjavanje originalnih ideala pokreta. Siniša Cvetić, koji se pridružio blokadama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, smatra da je to učinjeno preuranjeno.
U poslednjih nekoliko meseci vlasti su pritvarale desetine studenata i drugih demonstranata, pokušavajući da uguše otpor. Policija je optužena za brutalnost prema demonstrantima, uključujući premlaćivanja i proizvoljna privođenja. Oni negiraju optužbe.
„Studenti su bili iscrpljeni, suočeni sa stalnom medijskom manipulacijom, represijom i pokušajima infiltracije“, rekao je Cvetić. „Poziv na izbore nametnut je kao ‘neizbežan naredni korak’, ali u suštini je značio povratak u sistem koji smo prvobitno odbacili“.
Umesto toga, on smatra da je fokus trebalo da bude na „razvijanju struktura direktne demokratije i povezivanju sa drugim sektorima društva, kao što su radnici i poljoprivrednici“.
Drugi zauzimaju drugačiji stav. Ivica Mladenović, član uredništva časopisa Journal of Contemporary Central and Eastern Europe, smatra da su izbori neophodni, ali sa ograničenim potencijalom.
„U kontekstu u kojem su institucije zauzete, izbori postaju prostor u kojem se monopol vlasti bar simbolično dovodi u pitanje“, rekao je. Ipak, dodao je, taj izazov „ima smisla samo ako je povezan sa borbom za transformaciju društvene strukture kroz zalaganje za autonomne sindikate, besplatno obrazovanje i nezavisne medije … Ako se borba za izbore svodi isključivo na promenu vlade, izgubiće svoj oslobodilački potencijal“.
Za Janu Bačević, profesorku sociologije i filozofije na Univerzitetu u Durhamu, sam zahtev za izborima otkriva ograničenja liberalne demokratije.
„Ne možete, osim nasilnom revolucijom, pomeriti taj sistem sa mesta“, rekla je. „Sistem je bio pomeren samo jednom u istoriji Srbije – ne 2000. godine, već 1944.“, dodala je, aludirajući na komunističke partizane koji su porazili nacističku okupaciju.
Iako se niko ne može složiti oko toga kako dalje iskoristiti političku moć prikupljenu na ulicama i tokom blokada, gotovo svi se slažu oko jednog: šta je pokret do sada postigao.
„Studenti su nas probudili iz naše kolektivne apatije. Prvi put u decenijama osetili smo da imamo snagu da donesemo promene, da uzmemo stvari u svoje ruke“, rekao je Manojlović.
Vučić se odupro pozivima na prevremene izbore, opisujući proteste kao koordinisanu kampanju usmerenu na destabilizaciju Srbije i, bez navođenja dokaza, optužujući zapadne vlade za mešanje.
U pismu za The Guardian tokom leta, napisao je: „Srbija je demokratija. Održaće izbore pre roka 2027. godine, kao što to dosledno radi više od decenije, a u međuvremenu ostvaruje napredak u izbornim reformama.“
Demonstranti se zaklinju da neće odustati. Manojlović je rekao: „Studenti nas uče kako da se borimo za pravednije društvo, jer sami izbori neće promeniti sve. Zato moramo sačuvati ono što je stvorio studentski pokret: stalno građansko učešće. Na taj način nasledili smo nasleđe studentskog pokreta“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
