Iran sada ima sve podsticaje da juri ka nuklearnom proboju

Ali šta god se bombardovanjima moglo taktički postići, rizikuje se da strateški propadnu, jer je Iran sada više nego ikad uveren da je nuklearno oružje jedini način da se odvrati buduća agresija i osigura opstanak režima.

Iran je jednom doveden za pregovarački sto pažljivo kalibrisanom kombinacijom pritiska i podsticaja. Uprkos svojim nesavršenostima, taj pristup je funkcionisao.

Godine 2015, dogovoren je Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (JCPOA), pri čemu je Iran pristao da ograniči svoj nuklearni program u zamenu za ublažavanje sankcija i druge ustupke.

Ali – na insistiranje Izraela i uprkos očiglednom poštovanju dogovorenog od strane Irana – Donald Tramp je napustio JCPOA tokom svog prvog predsedničkog mandata, uništivši svako međusobno poverenje koje je izgrađeno tokom 20 meseci mukotrpne diplomatije.

Sada, uprkos vođenju novih nuklearnih pregovora sa Iranom, SAD su se pridružile Izraelu u napuštanju strateškog strpljenja u korist povremene sile. Neki tvrde da je Iran izazvao napade obmanjujući međunarodnu zajednicu, podstičući regionalne sukobe i obogaćujući uranijum do nivoa daleko iznad onih potrebnih za bilo kakvu civilnu primenu. To su legitimne žalbe.

Čak je i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), u izveštaju objavljenom neposredno pre početka izraelske kampanje, izrazila zabrinutost u vezi sa poštovanjem međunarodnih obaveza od strane Irana.

Zaista, u analizi ovog izveštaja koju je sproveo Institut za nauku i međunarodnu bezbednost se tvrdi da „Iran može da pretvori svoje trenutne zalihe uranijuma obogaćenog 60 odsto u 233 kg (uranijuma za oružje) za tri nedelje u postrojenju za obogaćivanje goriva Fordou (FFEP), dovoljno za devet nuklearnih bombi.“ Taj zaključak je verovatno zapalio vatru pod Trampovom administracijom.

Međutim, IAEA je takođe zaključila da „nema verodostojnih indikacija o tekućem, neprijavljenom strukturiranom nuklearnom programu“ u Iranu, dok je podvukla hitnu potrebu za postizanjem nuklearnog sporazuma.

„Iran“, upozorila je agencija, „jedina je država na svetu koja nema nuklearno oružje i koja proizvodi i akumulira uranijum obogaćen do 60 odsto“, što je samo kratak tehnički korak od čistoće od 90 odsto, potrebne za materijal za proizvodnju oružja”.

Uprkos tome, donosioci odluka u SAD i Izraelu odobrili su napade na iranske nuklearne objekte u Fordu, Natancu i Isfahanu – objekte koji podležu zaštitnim merama IAEA i koji su pod nadzorom u skladu sa iranskim obavezama iz Sporazuma o neširenju oružja (NPT). Time su razbili pravni i verifikacioni okvir koji postoji upravo da bi se sprečilo naoružavanje.

Pored potkopavanja autoriteta IAEA i njenog režima inspekcija, napadi su prekršili princip mirnodopske upotrebe nuklearne energije iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (Član IV) i međunarodno pravo, uključujući Povelju Ujedinjenih nacija.

SAD, nuklearna supersila sa istorijom katastrofalnih ratova usmerenih na promenu režima, i Izrael, tajna država sa nuklearnim oružjem koja odbija da potpiše Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, time su poslali nedvosmislenu poruku: samo slabi poštuju pravila, a samo jaki su bezbedni. U stvari, sve dok imate nuklearno oružje, možete kršiti međunarodno pravo po volji.

Ovo važi ne samo za velike sile, već i za manje države. Pakistan, na primer, neguje prekogranični terorizam i izvozi posrednički rat nekažnjeno, preteći nuklearnom odmazdom svakome ko je pređe. Ovo predstavlja akutniju pretnju regionalnom miru nego hipotetička bomba Irana, ali SAD ćute.

Ovo licemerje je duboko ukorenjeno. Na kraju krajeva, upravo su SAD pomagale i podržavale skrivenu težnju Pakistana za bombom. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, uzastopne američke administracije ignorisale su sve veće dokaze da Pakistan tajno obogaćuje uranijum i pravi nuklearno oružje – i nastavile su da usmeravaju milijarde dolara pomoći zemlji. Rezultat je krhka država naoružana „islamskom bombom“.

Danas, kada je diplomatija iskliznula iz koloseka, inspekcije diskreditovane, prisila normalizovana, a dvostruki standardi prihvaćeni, koja su sredstva preostala da se Iran ubedi da je ostajanje bez nuklearnog oružja mudro i strateški održivo?

Nakon višegodišnje debate o vrednosti nuklearnog odvraćanja – gde je vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei čak izdao verske edikte protiv nuklearnog oružja – iranski donosioci odluka će gotovo sigurno odlučiti da ne postoji drugi način da se zemlja zaštiti od napada.

Iran sada ima sve podsticaje da izađe – ili barem ograniči – okvir IAEA i da juri ka nuklearnom proboju. Baš kao što je Sadam Husein sakrio svoj nuklearni program nakon što je Izrael bombardovao irački reaktor Osirak 1981. godine, koji je nadzirala IAEA, Iran će verovatno odbaciti transparentnost i nadzor u korist tajnosti i dvosmislenosti. To ne bi bio neki dramatičan čin prkosa, već pre racionalan odgovor na ozbiljnu – čak i egzistencijalnu – pretnju.

I nije samo Iran u pitanju. Ako moćne države mogu nekažnjeno bombardovati zaštićene nuklearne objekte, zašto bi se bilo koja zemlja oslanjala na globalni režim neširenja oružja? Svaka vlada koja želi da izbegne sudbinu Sadamovog Iraka ili Libije Muamera el Gadafija (ili, štaviše, demokratske Ukrajine), nastojaće da se domogne bombe – ili barem da joj se dovoljno približi da drži protivnike u neizvesnosti.

Jedini održivi put ka neširenju nuklearnog oružja jeste i uvek će biti diplomatija, a ne uništenje. Vojni udari mogu usporiti nuklearni program, ali ne mogu nametnuti dugoročna ograničenja – posebno kada ih sprovode sile koje krše upravo ona pravila koja tvrde da sprovode.

Na kraju krajeva, operacije „Uzdignuti lav“ i „Ponoćni čekić“ mogu se pamtiti ne kao preventivni udari protiv iranskog nuklearnog prodora, već kao katalizatori za njega.

Autor je profesor emeritus strateških studija u Centru za političko istraživanje sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik Akademije Robert Boš u Berlinu. Napisao je knjigu „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Rowman & Littlefield, 2013).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org