„Tramp traži pažnju, jer pažnja je moć“: Kad se geopolitika pretvori u spektakl

Da li je Tramp ikada zaista verovao da SAD treba da pribave ogromnu arktičku teritoriju koja pripada saveznici iz NATO-a, manje je važno u odnosu na činjenicu da je, još jednom, osigurao da Evropa i ostatak sveta prate njegovu agendu.

Tramp nije političar koji reaguje na događaje – on nastoji da ih stvara. Ne zato što je duboko zainteresovan za detalje politike, već zato što razume ključnu karakteristiku savremene politike: pažnja je moć, ukazuje Ketrin de Vrajs, zamenica dekana i profesorka na Školi za politiku, ekonomiju i globalna pitanja pri IE Univerzitetu u Madridu, u analizi za Gardijan.

U eri preopterećenja informacijama, nema manjka podataka ili analiza, ono što nedostaje je pažnja. A ko kontroliše pažnju, kontroliše i debatu.

Stiv Benon je nekada opisao Trampovu strategiju kao „flood the zone with s.it“ – što znači preplaviti medijski prostor ogromnom količinom provokativnih izjava i skandala kako bi se opozicija i javnost izgubili u detaljima i ne bi znali šta je bitno, dok Tramp kontroliše pažnju a samim time i debatu.

Tramp namerno pretvara geopolitiku u spektakl – njegove pretnje oko Grenlanda, carina i drugi provokativni komentari nisu samo „izolovane provokacije“, već oblik geopolitčkog „klikbejta“ čija je svrha da dominira vestima i prouzrokuje reakcije drugih vlada dok pravi strateški fokus bledi.

Ta taktika utiče na Evropu jer svaka od Trampovih izjava pokreće hitne diplomatske reakcije, dok on brzo prelazi na novu temu (npr. carine, Iran, NATO), ostavljajući druge da reaguju – umesto da vode sopstvenu strategiju.

Drugim rečima, u Trampovom pristupu pažnja je sredstvo moći: ne toliko konkretna politika, nego stvaranje stalne medijske tenzije kako bi se kontrolisala naracija i reakcije u svetu.

Iza spektakla, međutim, krije se koherentna agenda. Trampova strategija nacionalne bezbednosti za drugi mandat jasno pokazuje da Evropa više nije viđena kao partner u uređenom poretku, zasnovanom na pravilima.

Umesto toga, ona se prikazuje kao opadajući, elitama vođen liberalni blok koji ograničava rast nacionalističkih snaga. Podrška iz Vašingtona se ne prikazuje kao uzajamni interes, već kao transakcija. Liderima koji su ideološki usklađeni sa Trampom obećava se povoljno tretiranje, dok drugi trpe pritisak.

Po toj logici, Grenland nije samo teritorija. To je poluga: način da se Danskoj, i šire EU, pokaže ko postavlja uslove angažmana. Evropa je posebno izložena ovom tipu pritiska jer je njena pažnja lako raspršiva.

Svaka Trampova provokacija različito pogađa kontinent. Arktičke pretnje brinu Skandinaviju. Trgovinski sporovi pogađaju izvoznike. Rat u Ukrajini najviše utiče na istočnu Evropu. I tako dalje. Svaki incident stvara različite koalicije zabrinutih država. Ono što ne stvara jeste stalno strateško jedinstvo.

To je slabost koju Tramp koristi. Evropa koja stalno reaguje nikada ne planira. Svako pitanje deluje hitno. Cena toga što vam se pažnja privlači je strateški kratkoročni pristup.

Šta, onda, Evropa treba da uradi, pita De Vrajs u analizi i navodi da je nužan odgovor na dva fronta.

Prvo, Evropa mora odgovoriti na Trampove provokacije mirno, kolektivno i disciplinovano. Kada predsednik SAD dovodi u pitanje teritorijalni integritet saveznika iz NATO-a, Evropa to ne može ignorisati. Ali evropski lideri treba da izbegnu reakciju koju Tramp želi: emocionalnu, fragmentiranu i neusklađenu.

Cilj treba da bude poruka koja se prenosi sa doslednošću i svrhom.

Drugo, Evropa mora ulagati u sopstvenu dugoročnu strategiju bezbednosti, nezavisno od svakodnevnog vrtloga Trampove politike.

To zahteva prihvatanje teške realnosti: unutrašnja politika SAD više nije privremeni poremećaj transatlantske stabilnosti. Tramp je pokazao koliko lako spoljna politika SAD može da se vrati transakcionom nacionalizmu.

Evropa mora planirati u skladu sa ključnim prioritetima kao što su bezbednost i geoekonomska otpornost. Na primer, Donald Tusk iz Poljske se ističe time što održava Varšavu fokusiranom na koordinaciju EU po pitanju Ukrajine i odbrane, umesto da reaguje na svaku Trampovu provokaciju.

Evropi ne nedostaju rešenja – izveštaji bivših italijanskih premijera Enrika Lete i Marija Dragija to potvrđuju – ali joj nedostaje kapacitet za delovanje.

Glavna lekcija Trampovog drugog mandata nije da je globalna politika postala haotična, već da je pažnja sama postala strateško bojno polje međunarodne politike.

A ratovi za pažnju se ne dobijaju brzom reakcijom, već odlučivanjem šta zaslužuje fokus. Evropa ne treba da nadmaši Trampa na društvenim mrežama. Potrebno je da ga nadmaši u planiranju.