EPA/ANDRES MARTINEZ CASARESTokom svojih 13 godina na vlasti, Si Đinping je postepeno učvršćivao kontrolu nad svim polugama moći u Kini – Komunističkom partijom Kine (KPK), državnim aparatom i vojskom – dok je u isto vreme proširio sistem nadzora na gotovo svim aspektima društva.
Ipak, njegova nedavna čistka devetorice najviših generala, kao i one pre nje, pokazuje da on i dalje svuda vidi neprijatelje.
Nakon što je 2012. godine preuzeo vlast, Si je pokrenuo obračun sa korupcijom unutar KPK i Narodnooslobodilačke vojske (PLA).
Kampanja je u početku bila popularna, jer je kineski jednostranački sistem prepun korupcije i zloupotrebe moći.
Međutim, ubrzo je postalo jasno da se zakon selektivno sprovodi – ne radi izgradnje transparentnijeg ili efikasnijeg sistema, već radi konsolidacije moći u Sijevim rukama.
U Sijevoj Kini, napredovanje manje zavisi od sposobnosti ili integriteta, a više od sticanja ličnog poverenja lidera.
Ali čak i nakon više od decenije u kojoj je unapređivao samo lojaliste, Si i dalje redovno smenjuje zvaničnike, uključujući i najviše vojne komandante.
Prema podacima Kancelarije direktora američke Nacionalne obaveštajne službe, gotovo pet miliona funkcionera na svim nivoima vlasti optuženo je za korupciju tokom Sijeve vladavine. A to ne uključuje one koji jednostavno nestanu bez objašnjenja.
U skladu sa svojom dosadašnjom praksom, Sijev režim tvrdi da su vojni lideri obuhvaćeni njegovom najnovijom čistkom – među kojima je i general He Veidong, član Politbiroa, zamenik predsednika Centralne vojne komisije i treći najviše rangirani čovek u kineskoj vojnoj hijerarhiji – počinili „disciplinske prekršaje“ i „krivična dela u vezi sa službom“.
Međutim, mnogo uverljivije objašnjenje jeste da Si vodi beskrajnu igru „udari suparnika“, očajnički pokušavajući da očuva svoju vlast.
Sijevi strahovi nisu sasvim neosnovani: svaka nova čistka produbljuje nepoverenje među kineskom elitom i rizikuje da nekadašnje lojaliste pretvori u neprijatelje.
Od Mao Cedunga do Josifa Staljina, postoji obilje dokaza da autokratska vladavina jednog čoveka rađa paranoju.
Do sada je moguće da Si više ne može da razlikuje saveznike od protivnika. Sa 72 godine, on je i dalje toliko nesiguran u svoj položaj da, za razliku čak i od Maoa, odbija da imenuje naslednika, plašeći se da bi vidljiv naslednik mogao ubrzati njegov pad.
Sve to ne nagoveštava ništa dobro za Kinu. Odbijanjem da postavi temelje za buduću tranziciju vlasti, Si dramatično povećava rizik da kraj njegove vladavine – ma kako do nje došlo – dovede do političke nestabilnosti.
U međuvremenu, Sijevo insistiranje na ličnoj odanosti, a ne na ideološkoj doslednosti, slabi institucionalnu koheziju sistema koji je nekada počivao na kolektivnom rukovođenju.
U kombinaciji sa njegovim proizvoljnim smenama i krivičnim gonjenjima, kinesko upravljanje sada sve više karakterišu poltronstvo i strah, a ne stručnost i stabilnost.
Kineska vojska plaća posebno visoku cenu zbog Sijeve nesigurnosti. U poslednjih nekoliko godina, Narodnooslobodilačka vojska (NOV) prošla je kroz obimne strukturne reforme s ciljem da se transformiše u modernu borbenu silu sposobnu da „pobeđuje u informacionim ratovima“.
Međutim, Sijeve čistke rizikuju da potkopaju te napore, narušavajući vojno planiranje i rukovođenje. Na primer, njegova iznenadna smena iz 2023. rukovodstva Raketnih snaga PLO, koje upravljaju kineskim arsenalom nuklearnog i konvencionalnog oružja, mogla je da ugrozi kineski strateški nuklearni potencijal.
Zamenjivanje iskusnih komandanata neproverenim lojalistima može osigurati Sijev politički opstanak – kineski lideri su često koristili vojsku da bi zaštitili sopstvenu vlast – ali to ne doprinosi nacionalnoj bezbednosti.
A kada su generali pre svega zaokupljeni sopstvenim političkim preživljavanjem, i moral i operativna spremnost trpe.
Može li PLO da se bori i pobedi u ratu protiv velikog rivala poput Sjedinjenih Država ili Indije dok deluje pod političkim ograničenjima koja joj je Si nametnuo?
Do sada je Si sprovodio svoju ekspanzionističku agendu više prikriveno i putem prinude nego otvorenim ratom.
Međutim, paranoični lider okružen poltronima koji nisu voljni ili sposobni da mu se suprotstave uvek rizikuje stratešku pogrešnu procenu.
Podsetimo, Staljin je desetkovao rukovodstvo Crvene armije uoči nacističke invazije s katastrofalnim posledicama. U Sijevom slučaju, moglo bi se desiti da Kina bude ta koja pokreće invaziju, ukoliko on naredi amfibijski napad na Tajvan.
Uprkos svečanostima koje prate priču o usponu Kine, zemlju potresaju duboki strukturni problemi – usporavanje privrede, rastuća nezaposlenost među mladima, kao i starenje i opadanje populacije.
Nezadovoljstvo građana verovatno raste, ali ga prikrivaju represija i cenzura, baš kao što se svaki potencijalni izazov Sijevom vođstvu unapred sprečava čistkama i krivičnim gonjenjima. U krajnjoj liniji, čini se da Si može da vlada jedino pomoću straha.
Ali strah nije temelj dugoročne stabilnosti. Lider opsednut mogućom nelojalnošću može zahtevati poslušnost, ali ne i iskreno poverenje.
Poslušnost nije samo slaba zamena za snagu – ona može postati izvor krhkosti, jer ostavlja malo prostora za kreativnost, stručnost ili saradnju. Velika ironija Sijevog pristupa jeste u tome što više pokušava da učvrsti vlast u svojim rukama, to njegova vladavina postaje ranjivija.
Maove čistke su kulminirale haosom i nacionalnom traumom. Sijeve metode jesu sofisticiranije, ali je logika ista a mogući ishod, takođe.
Autor je emeritus profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik Robert Boš akademije u Berlinu. Pisac je knjige „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Water, Peace, and War: Confronting the Global Water Crisis, Rowman & Littlefield, 2013).
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
