Globalna podela zbog rata u Ukrajini

Od samog početka, borbene linije su bile jasno povučene: Rusija na jednoj strani, Ukrajina i Zapad na drugoj, i veliki deo Globalnog juga koji se nadao samo da će se sukob okončati.

Sada se, međutim, poravnanja pomeraju. Ostaje da se vidi da li će to unaprediti napore za rešavanje sukoba i ojačati globalnu stabilnost.

Posle više od tri godine, Evropa – uključujući Evropsku uniju, Ujedinjeno Kraljevstvo i Norvešku – ostaje uglavnom nepokolebljiva u svojoj podršci Ukrajini. Najveći oružani sukob u njenom susedstvu od Drugog svetskog rata duboko je uticao na evropsku psihu jer je doveo u pitanje osnovne pretpostavke o kontinentalnoj bezbednosti i oživeo avet nuklearnog uništenja koji se nadvio nad Evropom tokom Hladnog rata.

Preovlađujući stav je uvek bio da bi ruska „pobeda“ – uključujući mirovni sporazum kojim je deo ukrajinske teritorije ustupljen Rusiji – predstavljala „egzistencijalnu pretnju“.

Sjedinjene Države su, međutim, odlučile da više ne žele da „ulivaju milijarde dolara“ u ono što državni sekretar Marko Rubio naziva „krvavim zastojem, ratom nalik na mlevenje mesa“.

Dakle, američki predsednik Donald Tramp nastoji da pregovara o mirovnom sporazumu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Da bi izvršila pritisak na Ukrajinu da prihvati ustupke koje će takav sporazum nesumnjivo podrazumevati, Trampova administracija je suspendovala i kasnije nastavila pružanje vojne pomoći i obaveštajne podrške.

Ne radi se o okončanju „divljačkog sukoba“ za „dobro sveta“, kako Tramp tvrdi. Dok je trebalo da godine sankcija iscrpe Rusiju, ekonomski i vojno, u korist Amerike, one su ojačale nesveti kinesko-ruski savez protiv Zapada, istovremeno održavajući sukob koji je zadržao pažnju i resurse SAD u Evropi.

Svojim zalaganjem za mirovni sporazum u Ukrajini, Tramp nastoji da smanji gubitke Amerike i pomeri svoj strateški fokus i vojne resurse ka Indo-Pacifiku – domu pravog američkog neprijatelja: Kine.

Kao što je Trampov prethodnik Džo Bajden priznao, samo Kina ima rešenost i sposobnost da nadmaši SAD kao vodeću svetsku silu. Ipak, SAD i dalje imaju više od 100.000 vojnika stacioniranih u Evropi.

Zato je američki ministar odbrane Pit Hegset nedavno upozorio da SAD „više ne mogu tolerisati“ „neuravnotežene“ transatlantske odnose koji „podstiču zavisnost“. Evropa mora preuzeti „odgovornost za sopstvenu bezbednost“, rekao je Hegset, kako bi SAD mogle da se usredsrede na „odvraćanje rata sa Kinom“.

Pitanje je da li je Evropa sposobna da sama upravlja svojom bezbednošću. Odgovor bi verovatno trebalo da bude “da”. Kako je nedavno istakao poljski premijer Donald Tusk, Evropi ne nedostaje ekonomska snaga. Ne nedostaju joj ni ljudi: „500 miliona Evropljana moli 300 miliona Amerikanaca da ih brane od 140 miliona Rusa“. Ono što nedostaje jeste uverenje Evropske unije da je „globalna sila“. Rezultat je Evropa bez kormila.

Kada je reč o podršci Ukrajini, Evropa ima još jedan kritičan nedostatak. Kao što je primetio generalni sekretar NATO-a Mark Rute, Evropi nedostaje neophodna vojno-industrijska baza da pruži dovoljnu podršku u naoružanju Ukrajini.

Zato neki, uključujući Rutea, žele da se dogovore sa SAD: vi nastavite da snabdevate Ukrajinu oružjem, a mi ćemo platiti račun. Ukoliko Trampova administracija ne prihvati takav aranžman, britansko-francuski plan da se izgradi „koalicija voljnih“ da izvrši „teško podizanje“ ukrajinske bezbednosti suočiće se sa snažnim vetrovima.

U međuvremenu, Globalni jug se još uvek bori da se izbori sa ekonomskim posledicama rata u Ukrajini, posebno naglim skokom cena hrane i energije, koje su imale posebno razorne posledice po male i ranjive zemlje u razvoju sa ograničenim deviznim rezervama.

Šri Lanka je primer za to. U mesecima koji su usledili nakon invazije Rusije na Ukrajinu u punom obimu, nagli skok globalnih cena je iscrpeo njene rezerve, što je dovelo do nestašice goriva, hrane, lekova i struje. Ekonomski slom koji je rezultirao gurnuo je frustrirano stanovništvo preko ivice, što je izazvalo široke proteste koji su srušili političku dinastiju.

Ovo objašnjava zašto zemlje u razvoju ostaju u velikoj meri ujedinjene u zalaganju za rani ispregovorni kraj rata, čak i ako to znači ostavljanje značajnog dela ukrajinske teritorije pod ruskom okupacijom.

Ako ništa drugo, pozivi na mirovni sporazum su porasli od 2023. godine, pri čemu su čak i članica NATO-a Turska i bliski američki saveznik Izrael zacrtali nezavisnije stavove o sukobu. Ne pomaže to što, za mnoge zemlje Globalnog juga, suprotni odgovori Zapada na ratove u Ukrajini i Gazi zaudaraju na licemerje.

Za sada, Ukrajina i Evropa ostaju posvećene traženju mira kroz snagu. Ali koliko god otpor Ukrajine bio vredan divljenja i koliko god bio važan za odbranu međunarodnih pravnih principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta koje je Rusija flagrantno prekršila, činjenica je da je sukob dospeo u ćorsokak, dok međunarodne posledice nastavljaju da rastu.

Umesto da ne ponavljaju greške iz Korejskog rata 1950-53 – u kojem je sporazum o primirju postignut tek nakon dve godine vojnog zastoja – sve strane bi trebalo da usvoje realan pristup okončanju rata i pregovaraju u skladu sa tim.

Autor je profesor emeritus strateških studija u Centru za politička istraživanja u Nju Delhiju i saradnik na Robert Boš akademiji u Berlinu. Napisao je knjigu “Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode”(Rowman & Littlefield, 2013).

Copyright: Project Syndicate, 2025.