Kirilova: Rusija živi “1984” Džordža Orvela

Nema potrebe da zamišljate – ovo je Rusija Vladimira Putina i ona naglašava koliko će biti teško dopreti do prosečnog ruskog građanina koji su hranjeni takvom propagandom, koji nemaju pristup alternativnom izveštavanju zasnovanom na činjenicama, i ubediti ih da ih  ljudi u Kremlju lažu i cinično ih zloupotrebljavaju, piše u autorskom tekstu za cepa.org Ksenija Kirilova, ruska novinarka koja se bavi ruskim društvom, mentalitetom, propagandom i spoljnom politikom.

To je, navodi, upravo Džordž Orvel “1984”, gde se od građana traži da praktikuju dvostruko mišljenje, prihvatanje neistine i kontradiktornosti.

Za ostatak sveta, tri nedelje nakon što je Putin započeo svoju krvavu, ali žalosno nesposobnu invaziju na Ukrajinu, očigledno je da ruska agresija uživa ograničen uspeh.

Imajući u vidu nekompetentan pokušaj da parira moći Zapada u svom najboljem izdanju – krećući se brzo i odvažno da zauzme ključne tačke – ruska vojska sada nekompetentno pokušava da opkoli Kijev, dok ruši i pokorava druge gradove.

Nijedan od 20 najvećih gradova Ukrajine do sada se nije predao.

Sada je izuzetno teško komunicirati sa ruskim narodom, a ipak nikada nije bilo važnije tokom Putinove 22-godišnje vladavine.

Glavni problem je, kako navode američki stručnjaci, informaciona blokada koja se sastoji od potpunog blokiranja izvora objektivnih informacija, uključujući nezavisne medije i društvene mreže.

Na površini su još dva problema.

S jedne strane, ovo je ogromna mašina represije, uključujući zakon koji predviđa zatvorsku kaznu do 15 godina za “pravljenje i distribuciju lažnih vesti“ o akcijama ruskih oružanih snaga.

S druge strane, ova neviđena propaganda imala je za cilj da ubedi stanovništvo u “neophodnost“ i neizbežnost rata. Vladini govornici aktivno pribegavaju lažnim vestima, navodeći, na primer, da Ukrajina stvara nuklearno i biološko oružje.

Ali postoje i drugi, dublji razlozi za to što je većina Rusa tako lako izmanipulisana takvom propagandom i čak, po oceni nezavisnih sociologa, aktivno ili pasivno podržava rat.

Poslednjih osam godina, najmanje, Rusi žive u iluzornom svetu stvorenom propagandom, koja obuhvata mnogo više od priča o “ukrajinskim fašistima“ i “genocidu ruskog govornog stanovništva“.

Ovo je svet u kome ceo Zapad mrzi Rusiju zbog same činjenice njenog postojanja, sanja da je uništi i ići će ka svom cilju bez obzira na ponašanje Kremlja.

Aktivnosti ruskih oligarha i korumpiranih činovnika (koji besramno pljačkaju zemlju) prikazani su kao oblik “zapadnog jarma”, a nesposobnost ruskih vlasti da stvore efikasnu proizvodnju ili razviju nauku kao posledica “neprijateljskih intriga”.

Svi akti Ukrajine ili Zapada, koji su prirodna posledica njihove agresije na Rusiju, izvučeni su iz konteksta i predstavljeni kao ilustracija “globalnog sukoba civilizacija“ – rata koji se mora voditi sve dok neprijatelj ne bude uništen.

To ne znači da se svi Rusi pridržavaju radikalne “evroazijske“ ideologije i sanjaju o globalnom restrukturiranju sveta.

Naprotiv, takvih stavova ima samo radikalizovana, strastvena manjina, ali stalna informativna pozadina mržnje utiče na podsvest ljudi i ima svoje posledice.

Prvo, većina Rusa počinje da prihvata prilično divlje ideje kao normu i prestaje da razmišlja o njihovoj abnormalnosti.

Na primer, u januaru, uz mantre ruskih zvaničnika da “Rusija neće da izvrši invaziju na Ukrajinu“, Kremljski TV kanali su otvoreno razgovarali o detaljima mogućeg preuzimanja Ukrajine, a odbegli ukrajinski političari, koji su sedeli u Moskvi, nisu oklevali da otvoreno pominju ove scenarije.

Prvi zamenik komiteta za odbranu Dume Aleksej Žuravljov je u etar centralnog TV kanala govorio o tome kako će Rusija “potpuno uništiti i Evropu i Ameriku“, neprestano koristeći nepristojan jezik i uvrede.

To je bilo više od mesec dana pre nego što je Rusija provocirala eskalaciju u Donbasu od 18. do 20. februara.

Vrlo je malo država u kojima visoki političari i novinari otvoreno razgovaraju o brisanju susedne zemlje, ili čak o verovatnoći nuklearne razmene u cilju unapređenja agresivne politike.

Međutim, za ruskog laika takve stvari su postale praktično norma. Rusi su se toliko navikli na njih da ne vide logičnu protivrečnost u takvoj propagandi između deklaracija o “miroljubivoj Rusiji“ i “neophodnosti“ rata.

Ne radi se o nedostatku informacija, već o njihovoj neadekvatnoj percepciji.

Shodno tome, Rusi, navikli da žive u ovom agresivnom militarističkom svetu, sigurni su da Zapad misli isto, i jednostavno ne mogu da zamisle ništa drugačije.

Drugo, boravak u takvom iluzornom svetu stvara odgovarajuća očekivanja. Autorka ovih redova je već primetila da rast popularnosti sovjetskog diktatora Josifa Staljina u Rusiji odražava društvenu želju za pravednošću, suverenitetom, jakim vođom i vojnom odbranom od “neprijateljskog okruženja“.

Do potpune invazije na Ukrajinu, Vladimir Putin je sve manje bio dosledan ovoj želji, ali je posle nje ponovo obukao imidž “branioca“ i “ratnika za suverenitet“.

Bivši šef naftne kompanije Jukos i bivši politički zatvorenik Mihail Hodorkovski, danas jedan od članova nedavno stvorenog Antiratnog komiteta Rusije, opisao je posledice takvih stanja kao “Stokholmski sindrom“ (ozbiljan psiho-socijalni poremećaj).

“Informacije da se ukrajinski narod neće boriti sa Rusijom, ali da smo u ratu sa ukrajinskim narodom, postoje. Očigledno je da je Ukrajina toliko slaba u poređenju sa Rusijom da nikada nije nameravala da je napadne, a NATO se danas ne usuđuje da interveniše, plašeći se nuklearnog rata. Ali Rusi još nisu u stanju da čuju logične argumente“, rekao mi je u intervjuu.

Po njegovom mišljenju, demonstriranje slabosti izvora ovog sindroma – Putina i njegove vojske – može uticati na ljude više od racionalnih argumenata.

“Vidimo da je ruska vojska slaba, a čak joj se i ukrajinska, koja nije najjača u Evropi, uspešno odupire. Osim toga, ljudi mogu sagledati objektivne materijale o specifičnim strahotama i tragedijama koje je rat doneo Ukrajincima. Zapadni novinari i posmatrači prilično dobro prikazuju ljudsku katastrofu. Ljudska patnja je međunarodna i izgleda isto svuda u svetu“, rekao je Hodorkovski.

Do sličnih zaključaka došli su nezavisni sociolozi na osnovu analize ruskog segmenta društvenih mreža. Prema njihovim podacima, više od polovine korisnika podržava rat, ali više od 30 odsto Rusa izražava simpatije prema Ukrajincima.

Istovremeno, oni koji veruju državnoj propagandi čvrsto su uvereni da ruske snage ne čine ratne zločine i da se ponašaju na odgovarajući način.

Američki stručnjaci sasvim ispravno predlažu korišćenje mišljenja i poruka korisnika interneta koji su u direktnom kontaktu sa Rusima.

Ali takođe je važno odrediti kakve poruke će moći da čuju.

Kao što je već pomenuto, to mogu biti izveštaji o slabosti njihovog iluzornog “zaštitnika“, dokaz ljudske tuge, kao i pokušaji da se spolja sagleda sopstvena propaganda i neskrivena agresija Rusije.

Možda će tada stanovnici Rusije moći da shvate da ljudi koji vode ratove iz šovinističkih i imperijalnih pobuda neće prestati da guše druge zemlje u krvi.

Na kraju, užas i smrt koju Kremlj donosi Ukrajini neizbežno će se ogledati unutar Ruske Federacije.