Ko zaista vlada američkom politikom?

Najbolji odgovor na pitanje: „A šta je bilo 7. oktobra?“ – koje mediji i dalje koriste kako bi ućutkali i zbunili one koji govore iz palestinske ili ljudske perspektive, posebno u američkom političkom kontekstu – možda je: „A šta je bilo 6. augusta?“

Tog dana 1945. godine bačena je prva atomska bomba na japanski grad Hirošimu. Tri dana kasnije, 9. augusta, druga bomba je pala na Nagasaki. Ukupan broj ubijenih procenjuje se na blizu 200.000 ljudi.

A da i ne spominjemo „Operaciju Meetinghouse“, poznatiju kao zapaljivo bombardovanje Tokija u martu 1945. godine, u kojoj je ubijeno na desetine hiljada ljudi, a više od milion ostalo bez krova nad glavom, piše Forbes BiH.

Politika brojeva – tako dobro poznata iz današnjeg genocida u Gazi – ledi krv u žilama.

Američki general Kertis Lemej, koji je vodio bombardovanje Tokija, bio je svestan šta znači njegova promena strategije – oslobađanje napalma na gusto naseljene četvrti. Kako je sam rekao: „Da smo izgubili rat, svi bismo bili procesuirani kao ratni zločinci.“

Kolektivno kažnjavanje: Stara američka praksa

Lemej nije stao u Japanu. U intervjuu iz 1984. godine izjavio je da su američke bombe „ubile 20% populacije Severne Koreje“ i „gađale sve što se kretalo“.

Istoričar Brus Kamings je za Njuzvik izjavio: „Većina Amerikanaca nema pojma da smo uništili više gradova u Severnoj Koreji nego u Japanu ili Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata… Svaki Severnokorejac to zna, to im je usađeno u svest. Mi o tome nikada ne čujemo.“

Lemej je bio zaustavljen od strane tadašnjeg predsednika Džona F. Kenedija kada je predlagao upotrebu nuklearnog oružja protiv Kube, ali je ostao dosledan svojoj doktrini bombardovanja naroda nazad „u kameno doba“, koja se posebno primenjivala u Indokini – nad Vijetnamom, Laosom i Kambodžom – gde je zračnim napadima i napalmom uništeno sve pred sobom.

Iako je Lemej preminuo pre Zalivskog rata 1991, njegova doktrina je nastavila da živi kroz Avganistan, Irak, Libiju i druge američke imperijalne kampanje.

Da li SAD same vode svoju politiku o Izraelu i Palestini?

Poslednji događaji ne odudaraju od ovog obrasca. Nakon napada dvojice Palestinaca 8. septembra na autobusku stanicu u Jerusalimu, gde je poginulo šestoro Izraelaca, američki ambasador u Izraelu Majk Hakabi izjavio je: „Stojimo uz Izrael protiv ovog varvarstva.“

Svetski lideri su odmah počeli izražavati saučešće, dok je, kako analitičar Muin Rabani naziva, „Hasbara simfonijski orkestar“ nastavio svoju propagandnu serenadu: priče o „leglima terorizma“, „kulama smrti“ i ostalim rasističkim floskulama čiji je cilj da zamagle i skrenu pažnju sa svakodnevnih ratnih zločina i genocida koje Izrael vrši uz neupitnu podršku SAD-a, piše MEE.

Postavlja se pitanje: Da li SAD stvarno vodi sopstvenu spoljnu politiku prema Izraelu i Palestini, ili je ta politika zapravo diktirana od strane proizraelskih lobija? Mogu li obe tvrdnje istovremeno biti tačne?

I šta da mislimo o konfuznim izjavama predsednika Donalda Trampa i njegovim navodnim „inicijativama“ da zaustavi klanje u Gazi, dok se istovremeno trudi da umiri vlastitu, sve nezadovoljniju bazu birača?

Nekada je „verodostojno poricanje“ bilo ključni element američke politike. Ali s obzirom na otkrića Edvarda Snoudena, Čelzi Mening i Žulijana Asanža, kao i lavinu dostupnih informacija, „znati“ danas postaje politički problematično.

Ipak, slon u prostoriji – ogromno prisustvo Izraela u svim sferama američkog društva i politike – možda predstavlja još kompleksniji oblik verodostojnog poricanja nego što smo navikli tokom Hladnog rata ili u tzv. „ratu protiv terora“.

Obe administracije – ista politika, različita fasada

Dok je administracija Bajden/Haris primenila tipične neoliberalne taktike „gaslightinga“, uz bizarne inicijative poput plutajuće luke za Gazu, Tramp/Vans tim nastavlja s grotesknim manevrima poput Vitkfovog plana i ultimatuma na Truth Socialu – sve dok istovremeno gradi preteče masovnih koncentracionih kampova, maskiranih u „humanitarne centre“.

Obe administracije su uložile veto na rezolucije o prekidu vatre u UN-u. Obe su opskrbile Izrael oružjem i osigurale političku i diplomatsku zaštitu.

S obzirom na sve to, gotovo je smešno pomisliti da SAD, kao globalna sila koja opskrbljuje i štiti Izrael, ne bi mogla zaustaviti genocid u Gazi jednim pozivom ili izvršnom naredbom.

Sjedinjene Države su duboko pod uticajem izraelskih interesa – bilo kroz AIPAC i njihove političke donacije, bilo kroz tajne mehanizme kontrole. Američka i izraelska politika su spojene: od obuke američkih policajaca u izraelskim metodama represije, do uvođenja masovnog nadzora i tehnologija koje postaju deo novog sistema tehnofeudalizma.

Smena administracije donosi promenu forme, ali ne i suštine politike.

Možda celi izraelski cionistički ideološki, tehnološki i politički aparat zapravo služi kao savršen paravan za pravu američku politiku na Bliskom istoku.

Od promene režima u Siriji, pokušaja da se Liban pretvori u američki protektorat, do ciljanih sankcija i pretnji Iranu, političkog gušenja Egipta preko MMF-a i Svetske banke, pa do Abrahamovih sporazuma – zar je moguće misliti drugačije?

Gde je u svemu tome američka jevrejska zajednica?

Ovo otvara dodatna pitanja: kakva je uloga američke jevrejske zajednice – kako onih koji podržavaju izraelske politike, tako i onih koji im se protive?

U tom smislu, Benjamin Netanjahu – koji je godinama živeo u Filadelfiji – savršeno odgovara ulozi izraelskog premijera: može da se istovremeno demonizuje s levice i veliča sa strane cionista.

Ali na kraju, trenutni poredak omogućava i učvršćuje status kvo, trivijalizuje ulogu Izraela kao američkog izaslanika u očuvanju globalne hegemonije SAD-a i sprečava ozbiljnu analizu stvarne uloge SAD-a u svetu – kako sada, tako i kroz istoriju.

Istovremeno, činjenica da Izrael služi kao američki izvođač radova na Bliskom istoku, može predstavljati egzistencijalni rizik koji američka jevrejska zajednica još nije ozbiljno počela preispitivati.