„Putin opet imao odličan dan“: Kurt Volker objašnjava šta je sledeće u pregovorima Ukrajine i Rusije

Sastanak je doveo do ruskih zahteva za teritorijalnim aneksijama u Donbasu i da Ukrajina ustupi suverenitet nad Krimom.

U ponedeljak, 18. avgusta, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i drugi evropski donosioci odluka, uključujući lidere Francuske, Italije, Nemačke, Finske, Ujedinjenog Kraljevstva, Evropske unije i NATO-a sastali su se sa predsednikom Trampom u Vašingtonu kako bi razgovarali o ruskim zahtevima za mir u Ukrajini, bezbednosnim garancijama i potencijalnim daljim naporima za okončanje sukoba.

Bivši specijalni izaslanik SAD za Ukrajinu, Kurt Volker, u analizi za CEPA.org, objašnjava šta ovi sastanci znače i šta sledi u pregovorima između Ukrajine i Rusije.

Šta je Ukrajina postigla posetom predsednika Zelenskog Beloj kući?

Ono što je postignuto možda zvuči kao slaba pohvala, ali je ipak značajno. Predsednik Zelenski je imao sastanak sa predsednikom Trampom u Beloj kući, i sastanak je protekao dobro. Imali su dobar odnos a o prisustvovali su i drugi evropski lideri.

Tako da su SAD, Ukrajina i Evropa vrlo usklađeni. To je dobra stvar.

Nije bilo pritiska na Ukrajinu da ustupi teritorije. Svi su govorili:“To je između vas i Putina. Imajte poseban sastanak“. I Zelenski je dobio podršku predsednika Trampa za direktne razgovore s Putinom radi okončanja rata. Sve su to pozitivne stvari.

Međutim, to nije kraj rata, nije kraj Putinove agresije, niti povlačenje ruskih trupa iz Ukrajine i povratak ukrajinske dece.

Nijedna suštinska stvar se nije dogodila. Ali dinamika je bila takva da se loše stvari koje su mogle da se dogode – nisu dogodile. I transatlantsko jedinstvo, koje je ključno, je dodatno ojačano.

Kako poseta Zelenskog Beloj kući utiče na ishod samita Tramp – Putin na Aljasci?

Možda utiče, ali ne još. Ako se vratimo na petak i Trampov sastanak s Putinom, Putin je odbio trenutno primirje, za koje se Tramp zalagao već šest meseci. Nije odustao ni od jednog svog maksimalističkog zahteva, uključujući zadržavanje svih teritorija koje je zauzeo agresijom na Ukrajinu i zahtev da Ukrajina dobrovoljno preda još više teritorije.

Takođe je izbegao bilo kakve ozbiljne mere od strane SAD – nije bilo novih sankcija, tarifa, ništa. Dakle, Putin je opet imao odličan dan, izbegavajući obaveze umesto da ih preuzme. To je i dalje njegova pozicija uoči bilo kog bilateralnog sastanka sa Zelenskim, ili trilateralnog sa Trampom. Mnoge te stvari su jasno neprihvatljive za Zelenskog, za ukrajinski narod i za evropske saveznike.

Dakle, to ne može biti osnova za dogovor. Ono što Tramp može s pravom da kaže jeste da je „postavio okvire“: sada znamo Putinovu maksimalističku poziciju, znamo šta je prihvatljivo za Ukrajinu i Evropu.

I sad pregovaramo. To je razumno viđenje situacije, ali Putin će morati mnogo toga da promeni da bi se stiglo do napretka. A ja mislim da Putin ima još mnogo trikova u rukavu koje će koristiti, pre nego što zaista napravi ustupke.

Diplomatski pritisak, vojna pomoć i sankcije

Do sada je Putin pokazao sposobnost da upravlja troškovima koje mu nameće Zapad. Koje ključne poluge moći bi SAD i Evropa sada trebalo da koriste kako bi pojačale pritisak na Rusiju?

Postoje dve ključne stvari na koje SAD i Zapad sada treba da se fokusiraju:

Prva je da se obezbedi pouzdan, jasan i poznat tok vojne pomoći Ukrajini – američko oružje i municija, zajedno sa opremom i municijom evropskih saveznika i drugih – da to sve nastavi neprekidno da stiže Ukrajini.

Treba im dati ono što im je potrebno da se brane, da imaju bolju protivvazdušnu odbranu i da mogu da napadnu ruske linije komunikacije. Ovo je od ključne važnosti.

To se već dobrim delom dešava. Videli smo da je predsednik Tramp odobrio evropske kupovine američkog naoružanja za prebacivanje Ukrajini. NATO je sada zadužen za koordinaciju toga, i na sastanku je najavljen fond od 90 milijardi dolara koji će to omogućiti. To je veliki signal Putinu da situacija neće postati lakša.

Druga stvar odnosi se na ekonomiju. Moramo se postarati da Rusija ne dobija dovoljno sredstava od prodaje nafte i gasa da održi svoju državu.

Moramo se postarati da cene nafte ostanu niske. Treba udariti na preostale naftne i gasne poslove putem tarifa i sekundarnih sankcija, tako da se obeshrabri svaki biznis sa Rusijom, da presuši prihod, i da Rusija ne može da finansira rat.

To još nismo uradili. Učinili smo neke korake sa početnim sankcijama, neke poteze protiv “ flote u senci“ ali još nismo učinili dovoljno – i to mora da se desi uskoro.

Šta ovi razgovori znače za američki zakon o sankcijama koji čeka u Kongresu?

Trenutno, šanse da taj zakon prođe su sve manje. Nažalost, imamo državnog sekretara Marka Rubija koji je govorio u nekoliko nedeljnih emisija, izlažući stav administracije, a to je da bi uvođenje novih sankcija sada otežalo postizanje dogovora i odložilo mir za šest, devet ili dvanaest meseci.

To je potpuno pogrešna analiza jer skida pritisak sa Putina, umesto da ga pojača, i da smanjuje verovatnoću dogovora. Ali, kako je Rubio objasnio, to je trenutno pozicija administracije. Zbog toga, ne planiraju da pokreću zakon o sankcijama u ovom trenutku.

Primirje, mirovne snage i NATO

Kolike su šanse za postizanje sporazuma o primirju nakon oba kruga pregovora?

To je vrlo zanimljivo pitanje. Tramp je još u februaru i početkom marta neprestano vršio pritisak na Ukrajinu da pristane na trenutno primirje. I Ukrajina je pristala, a i Evropljani su se uskladili i rekli: „U redu, svi ćemo se založiti za primirje“. I Tramp je to snažno forsirao.

Putin je dosledno odbijao ideju primirja. A onda, kad se Tramp sastao s Putinom, promenio je stav i rekao: „U redu, sada nećemo ići na primirje, već na potpuni sporazum“. I svi su pratili Trampa. Zelenski je pratio Trampa, Evropljani su pratili Trampa i rekli: „Dobro, sada idemo na sveobuhvatan dogovor“.

Ali ono što će se desiti jeste to da će Putin učiniti sve da taj potpuni dogovor postane nemoguć.

Pokušaće da izbegne bilateralni sastanak između Rusije i Ukrajine. Upravo sam čuo da je Rusija pristala na sastanak, ali pod uslovom da se održi u Moskvi, što je potpuna šala. Jasno je da Zelenski neće otići u Moskvu – sastanak mora biti na nekom drugom mestu.

A Rusi će postaviti i druge uslove pre nego što sastanak uopšte bude održan. Oni neće odustati od svojih maksimalističkih zahteva, a zatim će okriviti Zelenskog da je tvrdoglav.

Dakle, ovo neće dovesti ni do čega te da ćemo se opet vratiti na opciju primirja. Najverovatniji scenario je da, ako nastavimo sa ekonomskim pritiskom na Rusiju, ako cene nafte ostanu niske, možda uvedemo i sekundarne sankcije, i ako nastavimo sa vojnom podrškom Ukrajini – Putin će zaključiti da mu treba primirje do kraja godine.

I tu ćemo zapravo završiti. Ali trenutno prolazimo kroz ovu diplomatsku predstavu, pričajući o sporazumu kao da zaista možemo stići do njega.

Predsednik Tramp nije isključio mogućnost slanja američkih trupa u Ukrajinu u okviru mirovnih napora. Da li to daje podstrek ranijim evropskim predlozima o mirovnim snagama?

Daje. Mislim da je to jedna od velikih stvari koje su proizašle iz sastanka u ponedeljak – predsednik Tramp je rekao: „U redu, pružićemo američku podršku evropskim snagama za obezbeđenje u Ukrajini kako bi se odvratili budući ruski napadi posle primirja“. To je značajno.

Smatram da će oblik američke podrške biti više u vidu podrške u pozadini – obaveštajna logistika, možda pomoć u protivvazdušnoj odbrani, u ekstremnim slučajevima možda i vazdušna podrška evropskim snagama.

Ne mislim da će američke trupe biti tamo stacionirane kao deo odvraćajuće sile. Mogu zamisliti prisustvo Amerikanaca za obuku, opremanje i direktan rad sa odbrambenom industrijom. To je sasvim moguće, ali ne na nivou stalnog raspoređivanja američkih snaga radi odvraćanja Rusije.

Sada kada je Tramp uključio NATO u nabavku i isporuku oružja Ukrajini, trebalo bi da razmislimo o nekim drugim stvarima koje NATO može učiniti.

Verovatno najvažnija stvar koju NATO može da uradi jeste da direktno sarađuje sa Ukrajinom, da se stručnjaci, inženjeri i tehničari angažuju kako bi pomogli Ukrajini da razvije integrisani, slojeviti sistem strateške protivvazdušne odbrane. Ukrajina trenutno ima razne sisteme pomešane u haotičnu celinu.

Rade najbolje što mogu s onim što imaju, ali: Nemaju zajedničku obaveštajnu sliku, sistemi ne komuniciraju elektronski jedni s drugima, nemaju sistem zasnovan na veštačkoj inteligenciji za odlučivanje koji projektil da koriste protiv kojeg dolaznog objekta.

Mnogo toga bi se moglo poboljšati boljom koordinacijom sistema sa NATO-om. A iskreno, i samom NATO-u će to biti potrebno, jer ćemo se i mi suočavati sa sličnim pretnjama iz Rusije, kako ona nastavlja da razvija sopstvene kapacitete. Dakle, i NATO-u je potrebna ovakva odbrana.

Druga stvar koju NATO može da uradi jeste saradnja s Ukrajinom u vezi sa preciznim gađanjem ciljeva na velikim udaljenostima.

Ukrajina sada ima značajne domaće kapacitete za gađanje ciljeva unutar Rusije, posebno vojnih komunikacionih linija. To bi moglo biti izuzetno važno za odvraćanje budućih ruskih napada.

Zato je još jedna ključna stvar da Ukrajina dobije pravu koordinaciju, obaveštajne podatke i odgovarajuće oružane sisteme kako bi mogla da odvraća buduće napade Rusije – preteći njihovoj logistici. I to je nešto što NATO može da radi odmah.