Držala se Trampa, sada joj je postao teret: Đorđa Meloni se nalazi na raskrsnici

Takođe je dodatno osvetlila neobičan i promenljiv odnos Donalda Trampa i Đorđe Meloni.

Poslednjih nedelja, položaj italijanske premijerke kao miljenice američke desnice narušen je neočekivanim razdorom sa Belom kućom, piše u analizi za Gardijan Rikardo Alkaro, šef istraživanja u Institutu za međunarodne odnose u Rimu.

Tramp se dramatično distancirao od svoje italijanske saveznice zbog njenog odbijanja da se pridruži američkim napadima na Iran, u intervjuu koji je dao.

„Šokiran sam njom. Mislio sam da ima hrabrosti, ali sam pogrešio“, rekao je američki predsednik italijanskom listu Koriere dela Sera.

Prema navodima, američki kontakt sa FIFA koji su italijanski ministri kasnije odbacili kao mogućnost mogao je da predstavlja signal Trampove želje da popravi odnose sa italijanskom liderkom.

Odnos Meloni sa Trampom nikada nije bio primarno zasnovan na politici. Umesto toga, počivao je na politici, ideologiji i geopolitici – tri elementa koja su definisala i njegove snage i njegove granice.

Politički, Meloni je koristila svoju bliskost sa Trampom, istovremeno održavajući pragmatične odnose sa liderima EU.

Ovaj dvostruki pristup unapredio je njen međunarodni ugled kao odgovorne desničarske liderke i osobe kojoj se u Evropi često obraćaju.

Nastojala je da se predstavi kao neko ko može da poveže različite svetove – usklađena sa talasom nacionalno-konzervativne politike koji dolazi iz Vašingtona, ali istovremeno kredibilna i konstruktivna u evropskom političkom mejnstrimu.

Ideološki, Meloni i Tramp dele civilizacijsku viziju Zapada kao zajednice nacija povezanih zajedničkom istorijom, religijom i kulturnom ako ne i etničkom homogenošću.

Geopolitički, njen pristup proizlazi iz uverenja da u eri velikih previranja i globalnog nadmetanja evropske zemlje i dalje imaju strateški interes da ostanu bliske SAD, bez obzira na to ko je u Beloj kući.

Prilagođavanje, a ne žaljenje, bilo je njeno vodeće načelo. To objašnjava zašto je dosledno izbegavala konfrontaciju svaki put kada bi Tramp kritikovao Evropu.

Problem je u tome što joj bliskost sa Trampom nije donela mnogo opipljivih koristi za Italiju – osim, možda, određene popustljivosti SAD kada je reč o uvozu italijanske testenine.

Kada je Italija popuštala Trampu, na primer po pitanju carina ili povećanja izdvajanja za odbranu, to je činila zajedno sa ostatkom Evrope. Kada je pak odolevala američkom pritisku – na primer u vezi sa Ukrajinom ili Grenlandom – to je radila kroz koordinaciju sa partnerima u EU, a ne kroz bilateralni uticaj na Vašington.

Rat sa Iranom ogolio je strateška ograničenja takvog pristupa. Njegove ekonomske posledice direktno su se osetile u Italiji, posebno kroz rast cena goriva. Rat je takođe učvrstio širu percepciju među Italijanima da Tramp ne samo da pokušava da potčini evropske saveznike, već i da čini međunarodni sistem strukturno nesigurnim.

Zbog toga je balansirajuća politika Meloni postala sve teža, naročito nakon prošlomesečnog unutrašnjeg političkog poraza na referendumu o pravosudnoj reformi, gde joj je povezanost sa Trampom predstavljala teret. Nakon što je u početku odbijala da osudi rat na Bliskom istoku, kasnije je javno izjavila da on nije u interesu Italije.

Zatim je usledila prelomna tačka. Trampov lični napad na papu Lava XIV, nakon što je papa kritikovao američku administraciju zbog rata u Iranu, ostavio je Meloni malo prostora za manevrisanje. Za italijansku konzervativnu i samoproklamovanu katoličku liderku, ćutanje nije bilo opcija.

Čak i tada, ona je izbegla direktnu konfrontaciju. Njena reakcija bila je odmerena: odbrana dostojanstva pape i izjava da su predsednikove reči „neprihvatljive“. Najverovatnije je želela da stvori određenu distancu bez izazivanja raskola. Međutim, Trampove ponovljene lične uvrede pretvorile su situaciju u politički problem.

Kratkoročno, ovaj raskol joj čak može doneti političke koristi. Meloni se predstavila kao braniteljka italijanskog nacionalnog interesa i Katoličke crkve, pa je čak dobila i određeni stepen solidarnosti opozicije, koja do sada nije uspela da kapitalizuje njenu bliskost sa Trampom.

Dugoročno, međutim, situacija za Meloni neće biti tako jednostavna. Njen najizvodljiviji pravac sada deluje kao novo naglašavanje pragmatičnih odnosa u Evropi.

Njeno učešće na nedavnom pariskom samitu o Ormuskom moreuzu – tokom kojeg je posebno naglasila fizički susret i zagrljaj sa Emanuelom Makronom, „crnom ovcom“ italijanske krajnje desnice – ukazuje upravo na taj pravac.

🚨 French President Macron and Italian Prime Minister Giorgia Meloni in a strange moment – an „aggressive“ hug and kiss from Macron, followed by a strange look and rolling laughter. In past meetings, Meloni has repeatedly expressed disgust for the French President pic.twitter.com/4YCBX6At5c

— Raylan Givens (@JewishWarrior13) April 17, 2026

Istovremeno, ona će pokušati da popravi odnose sa Vašingtonom. Da je Tramp bio manje otvoren u svom nezadovoljstvu, ovo prilagođavanje bi se verovatno odvijala tiho.

Činjenica da je ideja da Italija zameni Iran na Svetskom prvenstvu došla od italijanskog državljanina koji radi za Trampa, američkog specijalnog izaslanika Paola Zampolija, može se posmatrati kao indirektna pružena ruka Meloni.

Međutim, mlak odgovor u Italiji pokazuje rizik pokušaja popravljanja odnosa na tako neortodoksan način. To bi lako moglo biti shvaćeno kao nedostojan čin političkog popuštanja sa strane Meloni, što bi joj moglo oduzeti deo domaćeg političkog kapitala koji je stekla suprotstavljanjem američkom predsedniku koji je veoma nepopularan u Italiji.

Meloni se tako nalazi na raskrsnici. Može se odlučiti za jasnije približavanje Evropi ili za ponovno angažovanje sa SAD pod Trampovim uslovima.

Njena prošlost ukazuje na nevoljnost da pravi takve binarne izbore, ali okolnosti bi je uskoro mogle naterati na odluku. Ako Evropa nastavi da bude isključena iz ključnih odluka koje se tiču njene bezbednosti, kao u slučaju Ukrajine, i ekonomske stabilnosti, kao u slučaju Irana, povezanost sa Trampom mogla bi postati teret oko njenog vrata u ključnom trenutku njene političke karijere.

U izbornu kampanju – sledeći opšti izbori u Italiji zakazani su najkasnije za decembar 2027. – ulazi bez većih reformi koje bi se vezivale za njenu vladu, sa posustalom ekonomijom i pogoršanom bezbednosnom situacijom za koju Tramp, u očima mnogih Italijana, snosi značajnu odgovornost.

Tenzija između Meloni kao liderke stranke i Meloni kao državnice više nije apstraktna. Mogla bi postati neodrživa. Pitanje više nije da li ona može da nastavi balansiranje između te dve uloge, već koliko dugo još to može da traje.