Kolumnistkinja Gardijana: Memoari Kamale Haris pokazuju koliko su demokrate i dalje u zabludi

Autoritativni izveštaji o njoj pre tog trenutka prikazivali su je kao neku skromnu potpredsednicu, koja, čak i prema ljudima koji su radili na tome da dođe na tu poziciju, „nije uspela da se dokaže kao budući lider stranke, a kamoli zemlje“.

Još jedna upečatljiva stvar u njenoj kampanji bila je kako se oslanjala na atmosferu i spektakl, a ne na suštinu ili izgradnju poverenja u nju kao jasan prekid sa nepopularnim i vidljivo propadajućim Džo Bajdenom, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.

Njena nova knjiga, „107 dana“, memoari o tačnom broju dana koliko je imala da osvoji predsedništvo, u velikoj meri objašnjava zašto je to bilo tako.

Ukratko, Haris i oni oko nje, uključujući i medije koji su je podržavali naprosto su se previše uzdali u nju.

Ovo nije bila namera, ali „107 dana“ je urnebesna knjiga. Onaj tip humora „moraš da se smeješ, ili ćeš da plačeš“.

Kako se drugi mandat Trampa razvija na sve katastrofalne načine, razmišljanja o tome da je Harispobedila poprimaju sudbinsku, mitsku dimenziju.

Podsećajući nas da njen poraz nije bila tragična sudbina, već farsa. Nije postojala neka skrivena, bolja verzija Haris koja je bila ućutkana ili ograničena okolnostima. Postojala je samo žena sa impresivnim nedostatkom samosvesti i sklonošću ka samohvalisanju.

Knjiga otkriva političarku koja je više usredsređena na mašineriju politike, nego na uverenje vođeno osećajem dužnosti ili koherentnim i specifičnim vrednostima koje je izdvajaju.

Odgovor „ništa mi ne pada na pamet“ kada su je tokom kampanje pitali šta bi drugačije uradila u odnosu na Bajdena nije bio oprez, već istina. Ovde nema ni traga da bi želela da se suštinski razlikuje po pitanju Gaze, osim da unese više ravnoteže u retoriku saosećanja.

Ili bilo kakve naznake da bi želela da se pozabavi ekonomskom politikom i dodatno istakne svoju optužbu da Trampov ekonomski program „najbolje funkcioniše ako funkcioniše za one koji poseduju velike nebodere“.

Ovaj nedostatak jedinstvene agende Harisove objašnjava zašto je često delovala toliko nejasno, nervozno i rasejano. Kako je dočekala vest da će biti kandidatkinja? Podsećanjem sebe (i nas) da je imala najbolju „knjigu kontakata“ i „prepoznatljivost imena“, kao i „najjači argument“.

Ona pokušava da prikrije svoju ambiciju, govoreći da je „znala da može“ da bude predsednica, ali samo zato što je „želela da obavlja taj posao. Oduvek sam bila zaštitnica.“

Ambicija da budeš predsednik Sjedinjenih Američkih Država je sasvim u redu! Svaki kardinal sanja da postane papa, kako je rekao kardinal Belini sa Konklave.

Čak je i on sam, na svoju sramotu, to priznao kada je shvatio svoju ambiciju: „Da imaš ove godine, a da još uvek ne poznaješ sebe.“

Moj stalni osećaj dok sam čitala bio je: O Bože, sve je bilo baš onako loše kao što je izgledalo. Kampanja prepuna poznatih ličnosti nije, zapravo, bila izraz panike i očaja, već izbor same kandidatkinje i njenog tima.

Smatrali su da će takav spektar ličnosti pokazati kako je Haris „pozdravila svakoga u kampanji“ – kao da moć slavnih može obaviti posao ujedinjenja koalicije, umesto njenog sopstvenog programa i politike.

Uronjenost u filmski svet, u celuloid američke politike, toliko je potpuna da se čak pominje kako je Džon Bon Džovi nastupao za nju i da je to bio dobar predznak, jer je on nastupao za kandidata koji je pobedio u seriji The West Wing.

Mediji su je obožavali. „I gle,“ citira Haris jednog pisca iz Vašington Posta koji hvali njen pristup Gazi, „ona je prošla kroz nemogući tesnac“.

Izgubila sam broj opisa publike koja eksplodira, dreči, gori. Aplauz publike na nastupu Haris u emisiji Saturday Night Live bio je jedan od najglasnijih ikada zabeleženih. Ona ponavlja svoje najveće uspehe, otkrivajući političarku uhvaćenu u sanjarenju o oduševljenim, samoselektujućim gomilama i blesavim studijima, fatalno nesposobnu da se poveže sa biračima van tog mehura, koji su se razočarali u demokrate i odustajali, ili glasali za Trampa.

Bajden se često pojavljuje kao sebičan i sitničav lik, koji joj stalno staje za petama i ometa je. Ali ona nam često ponavlja da je lojalna toliko da nije mogla da ga omalovaži onako kako su ljudi od nje to očekivali („Ljudi mrze Džoa Bajdena!“ govori joj jedan visoki savetnik).

Ipak, nije toliko lojalna da ne može vešto da prikaže da želi da znate da je on bio prava smetnja, koji ju je spomenuo prekasno u svojim govorima, a pre njenog velikog debate sa Trampom čak joj je i lično pozvao i neskriveno je zapretio ako o njemu loše govori.

Ali ono što je najzabrinjavajuće, jeste ono što otkriva o establišmentu Demokratske partije, i samim tim koliko nade ima u buđenje unutar njihovih redova.

Buđenje koje bi sada moglo predstavljati ozbiljan izazov Trampu, a u budućnosti i trampizmu. Tih 107 dana su bili kratki, ali predstavljale su koncentrat procesa u kome su partija i kandidatkinja morali brzo da se potrude da otkriju najuverljiviju i najdefinišuću viziju za američki narod.

Rezultat je bio da se ne preuzimaju rizici, da se ponudi kontinuitet i da se raskrinkavaju disidenti kao Trampovi pomagači, ali sa stilom. To nije bilo dovoljno i nikada neće biti.

Odgovor na pitanje „šta je pošlo naopako“ nije „nismo imali dovoljno vremena“ da pripremimo Haris. Problem je u tome što je Haris, čak i sada, sa svim tim vremenom za razmišljanje i iskrenost prema sebi, političarka koja previše ulaže u imidž, i u potpunosti se izvinjava za neuspehe jer joj je dodeljena loša politička karta.

Šta drugo reći osim: „Biti u tim godinama i još uvek ne poznavati sebe“.